О књизи Нинуса Несторовића „Боже упрости нам”
аутор: Иво Мијо Андрић
Сатиром против истјеривача духа
Тешко је створити књигу каква је ова о којој пишем. Таква се књига ствара цијелога живота, а краће од тога само ако се аутор зове Нинус Несторовић. Управо је њему, као бившем спорташу, пошло за руком и главом да смисли и запише најубојитије сатиричне афоризме какве човјек може смислити и објавити под привидно покајничким насловом Боже, упрости нам.
Читао сам, читам и читат ћу и даље збирке афоризама, хумора и сатире, али на такву, тешко да ћу више наићи. Ни од самога Нинуса, јер такве се књиге не пишу од данас до сутра. Оне настају десетљећима на једном простору и у различитим временским и друштвеним мијенама, а онда их бистар човјек преточи у мисли које исијавају најприје искре, потом отворени пламен, а на крају лексички огањ који свијетли као вјечни пламен. Овакав опис није ми било тешко срочити након прочитане књиге, пошто се он цијело вријеме наметао сам по себи. Сличну књигу сатиричних мисли можда више нећу имати у рукама, па ћу је сигурно сачувати за нека нова читања и за допунска учења о томе како настаје кратка савршена сатира, и како се иста пакује у папир без целофана. Ако неко мисли да претјерујем у хваљењу књиге и њеног аутора, предлажем му да исту потражи, пажљиво прочита, и сам се у то увјери.
Афорист и сатиричар прије свега, Нинус Несторовић, гледа свијет око себе микроскопским а не диоптријским наочалама. Зато и примјећује оно што други не виде у облику у каквом јесте, већ онаквим каквим га желе видјети, или им то тако други намећу. И кад афорист то микроскопски до детаља сагледа, посве је нормално да га вјерно препише на папир и стави у књигу чији вијек трајања није ограничен. Боже, опрости нам што сви тако не чинимо, јер да чинимо свијет би можда био другачији. Овако, морамо се задовољити приказом свијета и свега у њему с телевизије, или ријечима преписаним из других књига. Нико се није научен родио, нити је небесима цијели живот бродио. Дуго смо били нико и ништа, а онда смо заборавили и ко смо и што смо! Записат ће то афорист као слику стања у друштву и додати: Многи у глави већ имају рупе. Фале им још само кликери! За разлику од њих изабрани представници народа обилато користе девизу: Формула успеха добија се мућкањем! И раде свој посао мање-више успјешно. Мање за народ, а више за себе.
Након ових неколико уводних афористичких напомена о томе тко смо, што смо и какви смо у земљи и држави не баш народној, аутор се враћа сатири као књижевној форми у којој се сналази као птица у зраку, захваљујући крилима и повољном вјетру. Вријеме је данас душу дало за лет у држави која се тешко одржава јер је постављена на стаклене ноге. Није је таквом учинио простор већ они који у њему владају и који народ поткрадају, а онда му кроз порезе и дугове с каматама враћају. Сво наше богатство је завршило у иностранству. Паре и злато су изнели политичари, а деца су сама отишла! Тако стоје ствари још од деведесетих година када су политичари одлучивали и заједно с другим лоповима крали, а народи под њиховом командом ратовали. На Балкану је најлакше организовати рат. Само за тај друштвени догађај увијек има заинтересованих спонзора./ Пре је рат без Срба тешко било замислити… Србе без рата још теже!/ Породица је овде све ређе на окупу. Окупљамо се још само за сахране, славе и братоубилачке ратове./ Деца су оставила пушке и узела пиштоље. Више се не играју рата, него криминала. Тако сатиричар види стање у држави којој је рат у крви, а тежачки рад на њиви. Док грађани ратују, сељаци ору и копају. Ова опаска јест мало претјерана, али је извучена из не тако далеке прошлости и блиске нам садашњости. О будућности данас мало се тко брине.
Храбри сатиричари не само што немају длаке на језику, већ немају ни обзира према онима који су безобзирни према властитом народу и онима који су их изабрали да могу радити што им је воља и у своме интересу. А зашто би неко требао бити обзиран према безобзирним људима на власти? Чиме су они заслужили да им се подилази и да се због њих криви кичма и гази по блату криминала и безакоња? Ничим! Влада није организатор криминала у Србији. Она је само покровитељ. Тако је по сатиричару било у првој фази транс-формације из социјализма у капитализам. У другој напреднијој фази… Држава је престала да финансира криминал. Сад он финансира њу. Из овога се може извести логичан сатирични закључак који гласи: Србија се јесте заглибила у блату, ал’ тешко да ће је волови извући из њега! Сличан закључак је примјењив и за неке земље из ближег и даљег окружења. Све је то удешено по истој шпранци и разлике се мјере тек ситним детаљима.
Да не би гријешио душу, сатиричар у своме духовном експозеу не запоставља ни народ који је у свему овоме, у мањој или већој мјери, и лук јео и лук мирисао. Најприје на изборима: На изборе наш народ излази с вером у бога. За њега и гласа!/ Наше овце не дају вуну и млеко. Само гласове./ Бирајте шта ће те дати за отаџбину: паре или живот! Није овдје ријеч само о Србији. Исто је или слично и у Европској унији, па и шире од ње, само о томе њихови сатиричари не пишу јер су прописи другачији, а и казне су веће. Сатира је зато опстала као мисаона активност и књижевна врста само у постојбини гдје се попу каже да је поп, а бобу да је боб, а не обрнуто како то говоре они који немају му-да. Процјена је, драги моји, слободна процјена, а цијена је цијена која се награђује не-имањем посла, малом плаћом и пензијом и одбацивањем у запећак друштва и државни буџак. Ако не знате шта је то, питајте оне који се тамо налазе. Демократија на грчком језику значи владавину народа, а демонкратија на свим осталим језицима зна се добро шта значи. А зна се још боље тко ту власт и како врши.
За правог сатиричара нема теме о којој се не може рећи понешто што уз њу стоји, или што јој не пристаје. Зато је ова књига премрежена алегоријама, алузијама, апсурдима, хиперболама, иронијама, контрастима, параболама, парадоксима и другим стилским фигурама и језичним украсима који јој дају јасан тон, препознатљиве боје и неуништиву снагу. Једном ријечју: испуњена је живим и здравим мислима о свему што жив човјек види, а они осјетљивији и осјете на властитој или туђој кожи. Записане кроз сатиричне афоризме, те мисли добивају на тежини, ширини и дубини да их свако може разумјети баш онако како их је писац изрекао и записао. Нема ту филозофије около-наоколо, нити развлачења у стилу: ‘трла баба лан да јој прође дан’. Све је казано кратко, јасно и сатирички страсно. Зато таква мисао погађа, али не вријеђа. Ако постоје неки које вријеђа, они то и заслужују. Неписмен народ се придржава само неписаних правила. Записује то аутор као увод мислима које слиједе: Мене нико не може да купи. Ја сам бесплатан примерак./ Благо онима који се радују нашој несрећи. Увек имају разлога за радост!/ Ред у кући не можеш да заводиш пендреком. Није то држава./ Овдје постоји само дан рођења и смрти. Све остало је ноћ./ Мрак у Србији није природна појава, него друштвена./ Наша држава је слободна и не робује више ником. Чак ни прописима./ Власт у Србији више не млати народ. Само паре!/ Ми кад узмемо нож у руке, нама виљушка не треба./ Правите издајнике, а не патриоте. Боље се продају./ Био је неизлечиво поштен. Од тога је и умро./ Продајем поштење. Некоришћено!
Могао бих набрајати десетке и стотине оваквих и сличних мисли а да се не уморим, али папир осим што трпи све, има и формат кога треба поштовати и не прелазити унапријед задане маргине. Зато вас препуштам даљем читању књиге кад је пронађете, ако тираж од 600 примјерака није већ распродан или раздијељен онима који воле читати сатиричне афоризме. Да је ово вријеме државне цензуре какво је некад било, књига би сигурно већ одавно била забрањена и морала би се тајно умножавати и дијелити ‘испод жита’. У демократији која једнако гледа и на лудог и на збуњеног, све је дозвољено осим удараца испод површине земље. Тко је доле завршио сигуран је од свих зала и добара овог блиставог свијета састављен од лијепе природе, многих домаћих и дивљих животиња и не баш питомих људи.
Наглашена озбиљност и вриједност ове књиге подигнута је на још виши ниво присуством на њеним страницама двојице доказаних зналаца афористичког и сатиричног стваралаштва. Један је Петар Пеца Поповић познати књижевник, новинар и критичар, а други је Ратко Божовић бивши универзитетски професор, социолог и плодни књижевни стваралац. Њихове стручне рецензије, које су објављене као предговор и поговор на првим и задњим страницама књиге, помоћи ће свакоме читачу да уђе у бит сатиричног стваралаштва и да боље разумије афоризам као најкраћи литерарни облик изражавања. Сваки аутор почашћен је и награђен кад о његовој књизи лијепу ријеч кажу и напишу они иза којих стоји големо књижевно и друго стваралачко дјело.
