О књизи Драгана Симеуновића у „Филозофским студија”

пише: Александар Лукић
Институт за политичке студије

Политика као уметност илузије, Драган Симеуновић

У издању Прометеја, Матице српске и Центра за културне интеграције из Новог Сада, објављена је књига Политика као уметност илузије чији је аутор Драган Симеуновић, професор на Факултету политичких наука у Београду и академик Републике Српске. Професор Симеуновић се у овој књизи темељно бави проблемима политиколошке мисли, дајући значајан допринос научној проблематизацији и разумевању односа између човека као појединца и државе као заједнице људи. Самим насловом књиге истиче се основни смер истраживања – политика као „својеврсна уметност илузионизма“. На основу свог вишедеценијског рада аутор је уочио постојаност илузије у многим политичким пројектима који су се појављивали на историјској сцени. У том погледу оригиналност увођења појма „уметност илузије“ састоји се у увиђању да имагинативна вештина, тј. способност произвођења симулакрума нужно одређује политичко деловање. Како би се разумела овако одређена политика, у књизи се одговара на следећа питања:

Шта је политика и да ли постоје нека скривена значења овог појма?
Којим се све средствима политика служи и да ли је, кантовски речено, други у том смислу само средство или је истовремено и циљ?
Какву улогу у политици имају право, моћ, насиље, истина, лаж и разне врсте обмана?
Каква је улога политичке елите?
Постоји ли уопште политика као res publica или су на делу само њени привиди, а права политика остаје као res secreta?
Одговарајући на ова питања, Симеуновић чини и својеврсну егземпларизацију неких политичких игара и илузија које се односе и на наше политичке прилике, као што су идеја југословенства, митологизација Русије, колективна народна кривица, релативност политичких граница и однос национализма и глобализма.
Дубоким аналитичким и херменеутичким увидима које нам пружа ова књига, она превазилази границе уобичајених политиколошких студија, представљајући капитално дело за свакога ко се бави проучавањем политике и сродних духовних дисциплина. Основно питање које се овде разматра јесте које су то вредности које чине политичко деловање. Могу ли данашњи политичари да одоле искушењима које доносе власт и моћ, колико год били „добро васпитани“, образовани или необразовани, односно да ли је уопште могуће помирити интересе и потребе појединца и државе, тј. политику са оне две базичне античке политичке врлине – стидом и правдом. Платон је у дијалогу Протагора дао посебан значај стиду као политичкој врлини и повезао га са појмом правде. Ове две врлине треба да обезбеде опстанак заједнице и зато би требало сви људи подједнако да их имају. У данашње време, међутим, стид и правда све више постају илузија.
Бројне су дилеме у том смислу, које се појављују у свим данашњим друштвима, „демократским“ или „недемократским“ и односе се како на „потчињени“ народ, тзв. јавност, тако и на политичаре који су у позицији да „крмане“ државом, да се послужимо Платоновом метафором. Правила политчке игре су таква да хтео, не хтео у њој учествујеш, самим тим што живиш у заједници, јер како је Аристотел писао, онај ко не жели да живи у заједници, који је сам себи довољан, па није део државе, тај је или звер или бог. У том погледу, држава је ствар природне тежње и представља највеће добро. Држава омогућава врлину, а човек без врлине представља „најизопачније и најдивљивје биће, најгоре од свих у задовољавању полног нагона и глади“.
Оно што професор Симеуновић посебно истиче јесте да нарочита пажња треба да се посвети проблему слободе и њеном значају у политици. Позивајући се на Агнеш Хелер, он истиче да све друге вредности задобијају „политичност“ тек у вези са појмом слободе, а „човек политизује нешто и чини га ’политичким’ тиме што га доводи и тек када га доводи у везу са појмом
слободе“.
Иако је политика вештина стварања илузије, ипак је у основи нужно повезана са етиком. Етичке норме морају да буду делотворне у политици, јер политка је, како аутор ове капиталне књиге с правом истиче „дужна и да му [човеку] врати слободу, макар корак по корак, остваривањем ’политичког’ схваћеног као потенцијал остварења слободе“.