Нови роман Дубравке Ребић: Између два мита

(Дубравка Ребић, роман Ноћ пре пада у реку, 2023, ИК Прометеј)

кроз несносни неред наследства
непојмљиво боримо се
праштајући – зарад продубљене издржљивости.
а што идемо даље, свет увек иде даље
променама нас ломећи. док нам обличје,
изнурено, не потече истински.

 (Џоан Кајгер, As Ever)

Нови роман Дубравке Ребић, Ноћ пре пада у реку, заснива се, поетички и тематски на антиномијама: митским, политичким, и интимним. Поетика романа је поетика расцепа и контраста. Тако се наратив конструише на инверзији и деконструкцији људских појмова и односа – на општем, посебном, и појединачном плану.

Пре него што дођемо до деконструкције, ипак, требало би рећи нешто и о томе како роман поставља своје основе. Полазишне тачке су вишеструке, што роману, између осталог, даје и извесну жанровску вишезначност. Надаље ћемо барем неке од њих изложити.

Роман као породична хроника

Круг кратких приповести обухвата животе три генерације једне породице. То чини Ноћ пре пада у реку упоредивим са породичним хроникама из историје књижевности, домаће и стране. Истовремено, класични романи – попут Манових Буденброкова – очигледно теже заокружености и свеобухватности. Насупрот томе, овде је присутна фрагментарност и једностраност приповедања, која није без сродности са Албахаријевим прозним остварењима. Роман се показује као даљи рођак Цинка већ и по формалним одликама, посматраним споља. Јер, Албахари, као и Ребићева, разлаже приповедно ткиво на кратке приче, са посебним тежиштем на поенти сваке микроцелине. Могућност наратива се успоставља тиме што се фрагменти међусобно расветљавају или потиру.

За разлику од Албахарија, као што смо наговестили, Ребићева тематизује не толико однос једног потомка и претка, колико хронолошки след више генерација. Посматрајући дело тако, ради се о значајном приповедачком подухвату. Наиме, у изузетно сажетој форми ауторка жели обухватити знатан временско-просторни садржај (лук од пуних 90 година). И не смењују се само генерације, са својим амбицијама, већ и државна уређења и услови живота којима се ваља прилагодити. Албахаријев роман покушава успоставити један наратив, разложен у себи; роман Ребићеве тематизује мноштво наратива, вишеструкост доживљаја простора и времена.

Боре на лику митологије

У том контексту постоји још једна специфичност дела. Тематско тежиште није толико на ономе што називамо генерацијским клетвама, већ пре – како се одгајање рефлектује у потомцима. Или, како се потомци носе са бременом предака. Занимљива је у том смислу следећа инверзија: Аница, ћерка прве генерације, са временом интернализује мит о Оцу (Обраду). Како време одмиче, она постаје све више налик њему. Она, дакле, на себе прима „мушки принцип“, постаје одраз оца. Исто тако, она је и амбициозна и самоуверена, у раном 20. веку одлазећи у Сомбор да постане учитељица. То чини противно вољи оца; дакле, трансформише се од бивања његовог опозита, до комплементарности с њим. Насупрот томе, њен брат Вид поприма мит о Мајци (Стани). Читав његов живот је одликован пасивношћу и фатализмом, положајем жртве. Попут ње, свет посматра магијски, сујеверно, негује мајчину вештину траварства.

Он себе чак и назива „паметном будалом“, што је књижевноисторијски заснована одредница, и односи се на духовитог, али маргинализованог коментатора дешавања. Попут дворске луде, његове су речи безазлене, и без постојања могућности да имају последице на стварност. Зато има овлашћење да говори о било чему на било који начин. То је, у ствари, паралелно поетици фолклорне клетве. Јер, управо она се користи у стању потпуне немоћи. Индикативно је, ипак, да ми Видов положај, инхерентно женски, перципирамо као трагичан тек као пресликан на мушког лика. С друге стране, у „деоби“ између сестре и брата очитује се и подела између Дела (праксиса) и Речи (логоса). Но, оба на свој начин постају погубна као наслеђе од родитеља. Такође, и само магијско поимање света има своју поетичку улогу. Приповедање треба, у извесном смислу, да опчини читаоца. То се постиже сплетом прецизног (кафкаескног) стила који демистификује, који пресуђује; и баршунастој мелодичности, блиској фолклорној лирици.

Поколење као носилац читавог наслеђа?

У брату и сестри се истовремено укршта читаво национално наслеђе, схваћено као сплет митског и хришћанског. С друге стране, на библијском плану, Обрада и Стану можемо посматрати као Адама и Еву модерног доба. Тиме њихову генерацију видимо као узрок пропасти идиличног, идеализованог и простог сеоског живота. Ако инсистирамо на библијском кључу, Аницу можемо схватити као реинтерпретацију параболе о блудном сину. Отац се у тој библијској причи гневи на сина, али се нада његовом повратку. А другог сина, у овом случају, заправо стварног сина, потцењује, ниподаштава. Тако се ствара троугао ривалства: блудног сина са оцем, брата са братом, „ваљаног“ сина са оцем. Наспрам помињаног Албахарија, Ребићева пристаје да традиција може бити основа идентитета. Проблем је што се свако ко дође на свет мора снаћи и у новим временима, новим просторима.

И сви јунаци се са савременошћу носе не у складу са друштвеним очекивањима већ онако како су научили од својих родитеља. Добијамо један поражавајући призор читаве генерацијске лозе неприлагођености. Али увек постоји неко ко се избори за извесни простор у садашњици, изборивши се, у ствари, са проблемима које им преносе преци: представници те тежње су, поред свега, Аница и затим њена ћерка Соња. Тиме ауторка проблематизује једно важно питање: очеви који одбацују синове, док их мајке чине неподобним за свет. Тако се женски идентитет посматра као нужно борбени, који тражи пут за опстанак у свим околностима, и у најтежим раздобљима. Роман сугерише једну визију историје у којој – на ћеркама свет остаје…

Аутор: Павле Зељић