Награђена рецензија летњег конкурса: Чуварка непрекинутих прича

Чуварка непрекинутих прича

(Беата Балогова: Корнелије, превод са словачког Зденка Валент Белић, Прометеј, Нови Сад, 2023)

Ако се међу вашим длановима нађу Корнелије, прво романескно остварење Беате Балогове, словачке новинарке и књижевнице, објављено захваљујући суптилном, изванредно успелом преводу Зденке Валент Белић, у едицији Река библиотека новосадског Прометеја, на своју имагинарну читалачку мапу заувек ћете уцртати тачку и поред ње уписати: Госпин Јабуковац.

На овај начин, место дубоко симболичног и веома асоцијативног имена смештено у јужној Словачкој, у литерарном атласу добија прецизне координате попут чувених топонима, какав су чувени Маркесов Макондо, Раблеов Телем или Мејком који је створила Харпер Ли. За разлику од оближње варошице Гемер, која је неприкосновено место у колективном памћењу стекла захваљујући неприлици која је задесила краља Матију Корвина на једном пропутовању кроз крајеве којом је давно владао, становници овог наизглед обичног сеоског насеља  рађају се, одрастају, живе, воле и умиру у дубоком складу са природом, онако како то већ столећима чине њихови претходници, похрањујући своја сећања и сазнања у чудесно лепе приче у којима се снолико додирује са стварним, а прошло са садашњим.

Улогу својеврсног хроничара и летописца Госпиног Јабуковца у коме су суштински важнија поглавља посвећена интимним, веома личним доживљајима житеља него изненадним и трагичним историјским догађајима и тектонским померањима која су неумитне последице дубоких друштвених промена, уз задатак да помно истражује, архивира и својом имагинацијом надограђује својеврсни женски родослов своје породице, још у детињству је  добила је Алма.

Иако није крштена именом Корнелија, које из генерације у генерацију, већ вековима, као највећу породичну драгоценост, добијају новорођене девојчице у породици снажних, стамених и самосвесних жена, она је повлашћена као својеврсна чуварка сећања, оног што је најдрагоценије и најаутентичније. За обављање задатка који јој је поверила бака, стуб вишедеценијског матријархата у коме су мушкарци кратковеки, неукорењени или потиснути на маргину животних дешавања, Алма се припрема од раних дана. Научивши основне кућне и мање захтевне баштенске послове тек толико да може да буде достојан сведок и поуздан тумач онога што се збива, она, из прича које се испредају о свакој стопи Госпиног Јабуковца, детаљно упознаје прошлост, географију и флорографију свог окружења.

Изазов пред њом је захтеван, али је и истински благослов: док други живе и послују, она треба да упамти, запише и оживи породичне и приче из свог поднебља, да у текст унесе све оно што су њене претходнице или савременице прећутале, да преда будућем времену све што су у себи с дубоким болом или стидом тајиле или што, упркос одважности и покушајима, нису успевале да вербализују на начин достојан  приповедања. Алма, заправо, треба да учини све што може и уме да би приче трајале дуже од света о коме приповедају, да надживе божје људе, жене које удајом као дозрели плодови отпадају са разгранатог породичног стабла, да остану као траг о свему што је постојало: о перцету које је пробило јастучницу, о сваком чичку и каменчићу, о колицима за једну лутку вољену као да је дете, о биљу које лечи мирисом и животињама које теше присуством.

Јер прича, и сама женског рода, баш као речи и реченице од којих је сачињена, за сваку од њених претходница, али и остале становнике аркадијског предела у коме оне, скоро без изузетка, проводе читав свој животни век, јесте везивно ткиво међу генерацијама једне породице, па и шире заједнице, једина потврда да су на свету постојали и они које не памти званична историја. Иако се одмалена припрема за ову јединствену улогу, нараторка Алма, хиперсензибилно, интуитивно и биће дубоких увида, овом задатку, након многих неуспелих покушаја, приступа тек када напола остари, а напола остане дете.

Та позиција зрелог и вештог приповедача који је у себи сачувао детињу перспективу из које се свет види без филтера времена, стеченог лицемерја и надређене хронологије, омогућава да роман Беате Балогове, исприповедан поетским и замамно сликовитим језиком и меланхоличним, али сугестивним ритмом, читалац доживи као важно завештање из прошлости које дубоко у његовом бићу треба да се преобрази у бесцени залог за будућност.

 

Ауторка: Оливера Недељковић

 

ПРОЧИТАЈТЕ ДРУГЕ НАГРАЂЕНЕ РЕЦЕНЗИЈЕ