Нађа Тешић – писац нарочитог сензибилитета

СЕЋАЊЕ НА НАЂУ ТЕШИЋ

 

Дана 20. фебруара, пре девет година, напустила је овај свет Нађа Тешић. Нажалост, уместо што се питамо, требало би да знамо ко је била ова жена. Свакако, једна од оних ретких, неупоредивих. Универзитетска професорка, ауторка романа и драма, активистикња, револуционарка, борац против империјализма. Једном је чак и глумила у филму који се зове по њој, Нађа у Паризу. Од родног Ужица, преко Чикага, Париза – где је на Сорбони докторирала на тези о Марселу Прусту, Кубе, Њујорка превалила је дуг пут борећи се за слабијег, учествујући живо на студентским протестима, протестујући потом против рата у Вијетнаму, залажући се за интересе Србије током бомбардовања 1999. Премда је до краја живота живела у Америци, никада је није доживљавала своју земљу. Са мајком и братом се као петнаестогодишњакиња преселила у Америку где је живео њен отац, некадашњи краљевски официр, који се после Другог светског рата није вратио у Југославију.

*

Живећи у сенци свог познатог и славног брата Стива (Стојана) Тешића, добитника Оскара за сценарио филма Breaking аwаy. Обожавала га је и под његовим утицајем пише драму После Револуције која бива врло запажена. После тога, некако спонтано, а изгледа и природно, пише свој први роман који је 2022. године објављен у едицији Река. Нађа Тешић није била задовољна првим преводом свог романа.

Радмила Настић, која је превела ово Прометејево издање романа Бунтовница у сенци, урадила је одличан посао! Заједничким залагањем ње и књижевнице Славице Гароње, која је написала импресиван поговор који нас упознаје са ликом и делом Нађе Тешић, овај роман можемо читати са нарочитим задовољством. Први превод неког њеног романа који је објављен код нас (објавио га је Службени гласник), а којим је она била задовољна, урадили су Ивана Димић и Драган Бабић. Можемо рећи да је Нађа Тешић писала аутофикцију. Ако Бунтовница у сенци говори о њеном одрастању у Ужицу и његовој околини после Другог светског рата, Умрети у Чикагу говори о њеном тешком прихватању селидбе у Америку за коју се испоставило да уопште не наличи на оно што се могло видети у филмовима. Доласком у Чикаго, умро је и њен и братов ,,амерички сан“.

Скрхана и разочарана, покушала је, премда изузетно млада, да се убије. Пре четири године, цео број часописа Међај је био посвећен њој. Дивно урађен, обухвата неке разговоре и интервјује са Нађом Тешић, али и врло лепа сећања на њу (Жика Павловић, Ивана Димић, Зоран Јеремић, који је и приређивач часописа). Као и превод њене драме После Револуције за који је задужена Љиљана Богоева Седлар, професорка која се много трудила да укаже на рад како Стива Тешића, тако и Нађе Тешић.

Невероватно је како су жива сећања Нађе Тешић!

Роман Бунтовница у сенци обилује њима. Међутим, не можемо рећи да је ово роман сећања, јер све се догађа ,,сада и овде“. Приповедачица Ана је дете које тек кад мало стаса бива свесна времена које протиче и које је неухватљиво. Њено приповедање је бистро, живо, духовито, али и оптерећено разним траумама које су инициране ратом; одрастањем са тешком и строгом мајком која је увек била наклоњенија брату и која, и сама имајући тешко детињство невољене девојчице, није знала како да пружи љубав женском детету. Зато јој је бака, која није њена права бака, била уточиште. Такво да се њој, као неком божанству, молила после њене смрти. Обраћала јој се за помоћ у тешким и деликатним приликама. Упечатљив је контраст између мајке и баке и невероватно је са каквом топлином приповеда о баки, док према мајци увек има амбивалентан однос.

Њих две се не разликују само физичким изгледом – Анин крхак и нежан изглед, којим подсећа на оца, њеној мајци није по вољи – већ и различитим утемељењима. Док је мајчино упориште у религији и традицији, Ана је са врло радо пригрлила идеје Револуције. Њена жеља је да буде партизанка, а како то није могуће, са жаљењем примећује како је време хероја прошло.

Рекло би се да је и сама ауторка од раног детињства изабрала пут којом ће ићи. Њен активизам потиче од најранијих дана. Тада је читала Горког и изузетно била наклоњена деци из села са којима се дружила. Описи села, природе и предела Ужица су изврсни и поседују једну лирску ноту која је приповедачици нарочитог сензибилитета као урођена. Чини се да је ауторка овим романом описујући град, људе, жене са којима је њена мајка кафенисала и које као да представљају грчки хор док тумаче догађаје, оговарају, златнозубо одређујући место жени у кући. Оне окрећу испијене шољице кафе и гатају, направила портет Ужица у једном карактеристичном тренутку.

Аутор текста и фотографија: Јелена Букилић