Мртва драга, песник и ружа

Ружа у Змајевим Ђулићима увеоцима и народним песмама

 

Ако вам се допао наш претходни текст о ружи у Змајевим Ђулићима и народним песмама, надамо се да ће вам се свидети и нека врстa наставка. Овај текст се ослања углавном на Ђулиће увеоке, настале после смрти Змајеве вољене супруге Руже, а штампане 1882, као и Ђулићи , у нашем Новом Саду.

У претходном тексту је било речи о томе да се савршенство може достићи тек у смрти, с ону страну, у чему је посредник сан. Али на путу ка оностраности песнику је посредник не само сан већ и мртва драга. У XVII увеоку Змај са груди скида росно цвеће с њена гроба, а зачуђеном свету одговара:

    У књигу га, ево, мећем,
   Те ђулиће –те увелке.

Ружу као симбол смрти (додуше момачке) налазимо и чувеној народној песми Смрт Омера и Мериме. Кад проносе мртвог Омера поред њеног двора (куће), Мерима мајци каже:

Ђул мирише, мила моја мајко,
Ђул мирише, Омерова душа.

Осим што је симбол живота и смрти ружа је у свету и симбол поновног рођења. Уколико је људски живот насилно прекинут, покушава да се настави у неком другом облику, на пример у цвету.

И наш народ је од старина као свете, сеновите поштовао биљке у које су се уселиле душе невиних, прерано страдалих и тако наставиле живот у другом облику. У варијанти песме Смрт драге и драгога двоје заљубљених којима родитељи бране љубав одлучује се на смрт. На крају песме сазнајемо шта се после догодило:

 

Мало време затим постајало,
Више драгог зелен бор израсте,
А виш’ драге румена ружица;
Па се вије ружа око бора,
Као свила око ките смиља.

 

Тако је у нашим народним песмама ружа једна од биљака која може да реагује на правду и неправду међу људима и цветањем изрази своје противљење.

Можда се и руже са гроба Змајеве умрле драге могу схватити као реакција на неправду и  потреба прерано прекинурог живота да настави живот у другом облику. То нам потврђују нарочито стихови из IV  увеока:

Вичем  Богу: Она је још млада!
Вичем правди: Она се још нада!

 

Раније је сневао и маштао о њој живој, а сад је у машти или сну има само мртву. Да му се она у машти и даље јавља види из почетних стихова XXIV ђулића увеока. Приповедајући догађај, Змај у једном тренутку каже:

А преда ме ти изиђе,
Окићена са бисери,
Са бисери наше среће,
Са три сина и две кћери.

 

А у XXX  увеоку каже још и:

Рај са земљом загрли се

(…)
Оне међе растопе се
   Међу смрти и животом.

Чујеш вечност како бруји,
   На њеном се сунцу згреваш;

(…)

 

Стихови последња два цитирана увеока заиста сведоче да је Змај уз своју мртву драгу ближе оностраности, вечности, светлости. А пошто је мртва драга оличена у ружи, поново је Змајево виђење руже блиско виђењима Источних песника.

Исти стихови заједно са стиховима из XVII увеока као да нас враћају веровању наших предака да умрли из биљака у које су се уселили све виде и све чују, вољни су  и довољно моћни да помогну.

Наш преци су у ружи видели биљку погодну за комуникацију и са хтонским и са небеским светом, јер као пузавица, проналази свој ослонац на стаблима дрвећа (балада Смрт драге и драгога) и тако заузима средишњи положај између ниског биља (употребљивог у комуникацији са подземним светом) и висиког дрвећа ( погодног у комуникацији с небеским силама).  Ружом, која спаја живот и смрт, превладава се раздвојеност драгих и постиже њихово коначно сједињење.

Али на путу Змају ни сан (о коме је било речи у претходном тексту) ни мртва драга ништа не би значили да није песник, а песник је увек онај одабрани. Ово постаје јасније ако се присетимо предхришћанског веровања наших предака у магијску моћ речи.

Но, Змај је постао песник, онај дубоки, истински, тек са рађањем дубоке истинске љубави. Овај заљубљен човек својој драгој, за коју има песме лепше и чистије, /мирисније , руменије ( XXVII, Свет ће читати песме моје), у XV ђулићу поручује:

 

Теби, цвете, теби певам,–
   Та ја досад нисам пево.

 

Веза између љубави и песништва нарочито је маштовито осликана у цитираним стиховима XXVII ђулића. И за живота своје драге Змај пише божанске стихове, што је уочљиво у LVIII ђулићу, где анђео- посредник између Бога и људи- из својих крила испушта перце, али:

 

Ово перце анђо
   И не тражи више,
Он га је и посло
   Да ђулиће пише

 

Цитирани стихови XXVII ђулића показују да све оно што је речено о љубави, може бити речено и о поезији. Змај боље пева ( па и више љуби) откако му је драга умрла. Ово би могли да илуструју стихови LXI увеока:

Сад разумем вечност шта је,
(…)
Ако хоће да је схвати
Мора боле осећати.

 

Као, што је већ речено у претходном тексту, Змај је јединствен пример песника који је љубавне песме  певао само својој жени, Ружи. Он је у њу бескајно заљубљен, али, подсетимо се – управо зато што му је створила породицу. Она се најпре јавља као узорна Српкиња, оличење националних врлина, најлепша инкарнација идеје народности. Ружа као мајка јавља се и у оној Змајевој визији из XXIV увеока, у којој га посећују српска мати, српска деца, а које су толико радости причинила Змају да чује рајске трубе.

На крају, да истакнемо још једном, Ђулићи и Ђулићи увеоци представљају Змајеву најпотпунију стваралачку зрелост. Њима је Змај у неколико срећних тренутака домашио највишу лествицу српске књижевне уметности.

Ово је разлог зашто смо желели да им посветимо још један текст!

 

 

 

Аутор текста: Јелена Загорац