Морамо учити, веровати у знање, веровати у књиге

Академик Дејан Медаковић био је поштовалац обичног човека, увек крајње одговоран у обављању поверених му националних задатака.

Пре тачно 35 година, 10. јануара, чланови породице Колунџија, Борка и Зоран, одлучили да у тренуцима највеће неизвесности оснују издавачку кућу „Прометеј” у Новом Саду. Овај 35. рођендан обележили су уручењем традиционалне Награде „Дејан Медаковић” Ивану Негришорцу за књигу есеја „Светлост, сенке и шапутања: есеји с поводима”, у Галерији издавачке куће „Прометеј”. Кажу да на овом издавачком путу ништа не би било могуће без читалаца, а посебно вишедеценијски издавачки подухвати као што су едиција „Србија 1914–1918” и едиција „Популарна лингвистика”. Дејану Медаковићу и његовим делима сваке године посвећују јул, месец у коме је рођен и у коме је преминуо, а 2009. године установили су Награду „Дејан Медаковић” за најбоље мемоарско дело на српском језику. О „Прометеју” и о вредностима српске културе разговарамо са директором и уредником Зораном Колунџијом.

Најпре „Прометеј” повезујемо са књигама из области националне историје, али и лингвистике и хуманистичких наука. Да ли сте пре тачно 35 година кренули у овај посао баш са оваквим концептом, или се он формирао временом?

Када смо почињали поглед није добацивао ни целу годину унапред, није било чврсто постављених циљева, а једина препознатљива основа било је усмерење на приближавање наше националне баштине савременим домаћим и страним читаоцима и отвореност за сарадњу сваке врсте. Едиције су вртоглаво настајале и моја је радозналост била непотребно огромна. У жару борбе за ново, често нису обнављана успешна и распродата издања… Ипак, кад се све погледа са ове удаљености, може се рећи да све подсећа и на концентричне кругове: књиге о Новом Саду, о Војводини, о Србији, о нашем расејању по свету (Беч, Сентандреја, Темишвар, Америка, Аустралија, источна Европа), а онда књиге из европских култура, о језику, жељи да се схвате основе, почеци цивилизације…

Ваше је, на пример, издање о злочинима усташа на територији Војводине, као и књига из два дела о Благоју Јововићу, атентатору на Павелића. У којој мери оваква издања попуњавају вишегодишње занемаривање сличних тема и колико је вама лично, као главном уреднику, важна ова тематика, као и тематика Великог рата?

Као милиони Срба у двадесетом веку, растао сам у систему који нас је одвраћао од националног, прикривао много чињеница, отежавао истраживања, индоктринирао нас до понижења. Даље се наставило са, што спонтаном што злонамерном, збрком, те ако кажете нешто о злочинима нове власти од 1945. до 1950. године, па и даље, испада да сте против ослободилачког покрета и партизана. Ипак, значај борбе за ослобођење је непорецив, али и он постаје порецив ако се каже да се Југословенска војска у отаџбини борила за ослобођење. И, тако, кад дете из школе донесе једне чињенице, чује код куће од деде нешто друго, ту настаје проблем. Онда откријете да је било забрањено Удружење ратника 1912–1918. године, да је Милунка Савић радила као спремачица после 1945. године, да је носилац Албанске споменице прогањан, да нису објављене хиљаде наслова који су морали да сведоче другачије но што је комунизам проповедао. Сваки подвиг пре њих – ослободилачки ратови 1912–1918. године и време интеграција у Краљевини Југославији, ратови 1876–1878. године, устанци с почетка 19. века – заступљени су у званичној политици са по свега неколико назива установа.

Због чега је, поред осталих, важна ваша књига „Путовање по словенским земљама” Александра Сапјехе?

Дело Александра Сапјехе пружа одличне основе за даља истраживања, и етнолошка и лингвистичка и историјска, а уза све, изванредан превод и корисне додатне напомене Дејана Ајдачића. Чувени Фортисов путопис „Viaggio in Dalmazia”, објављен на италијанском језику 1774, убрзо је преведен на француски, немачки, шведски и енглески језик. Сапјеха је делио многа интересовања са Албертом Фортисом, па је његово угледање на тридесетак година старију књигу о путовању претходника сасвим разумљиво, како у подстицају, интересовањима, тако и у стилу путописа. За нас су занимљиви описи обичаја и нарави Морлака, који су изазвали у Европи крајем 18. века велику пажњу. Ти описи су били важно полазиште у описивању далматинских крајева. Етноним „Морлаци” није био назив којим су они сами себе називали, већ је коришћен у Млетачкој републици и у италијанским изворима као егзоним за словенско становништво. Угледајући се на Фортиса који је записао неколико стихова народних песама и баладу о Хасанагиници, Сапјеха је покушао да забележи песме усмене традиције Морлака.

Континуирано одржавате спомен и на академика Дејана Медаковића, објавили сте његова сабрана дела. Зашто је важно изнова враћати се његовом делу, управо данас?

Академик Дејан Медаковић био је посвећени поштовалац обичног човека, увек крајње одговоран у обављању поверених му националних задатака, а томе смо данас посвећени и ми. Наше је да на нове генерације преносимо његове поуке, да негујемо вековно искуство нашег народа, да стално будемо свесни Медаковићеве поруке да се изазови савремености не могу ни протумачити ни разумети ако се не узму у обзир „умна сведочанства прошлости”. Уз ово иде важна његова порука да све наше невоље иду прво из наше духовне и физичке лењости, радити свакодневно најбоље што умеш и знаш – то је прави патриотизам! Уз ово ваља имати на уму мудру мисао великог историчара Милорада Екмечића, парафразирам: Наши непријатељи неће мирно спавати докле год буде горела макар и последња свећа слободе у Србији. Дакле, морамо учити, веровати у знање, веровати у књиге…

„Прометејева” галерија крцата је догађајима преко читаве године. Да ли овај програм кореспондира са вашим издавачким програмом?

Искуство говори о томе да је књизи потребан живот, то је представљање јавности на разне начине. Није довољно само објавити нову књигу, треба осмислити њен даљи живот и много радити на томе. Ми имамо много дела која су погодна за прављење документарне или комбиноване музејско-документарне изложбе. Наш већ вишегодишњи циклус програма „Породице Новог Сада” одличан је пример неговања културе сећања, правих вредности и традиције. Увек се на отварању нађу представници три породице, публика чује нешто лепо спремљено за ту прилику, а потом у наредним недељама свака породица има своје посебно представљање, увек је „Прометеј” препун кад имамо та догађања. Имамо непрестано циклусе предавања из језичке културе, из других области где се преплићу језик и историја… Нижу се изложбе наших сликара, а поносни смо и на сарадњу са нашом Академијом уметности која код нас представља најбоље младе академске сликаре.

Недеља, 12.01.2025.

Интервју водила Марина Вулићевић

Извор: Политика