Мој Град и ја се опет (пре)познајемо – о новој књизи Душана Богдановића

Недавно сам у часопису Повеља прочитала текст професора Бориса Беговића под насловом Истинска престоница. Реч је о приказу књиге историчара Мајка Волиса, рођеног Њујорчанина који се специјализовао за историју свог града, а која говори о Њујорку између 1933. и 1945. године. Књига је у издању Oxford University Press објављена прошле године. Из Беговићевог текста сам сазнала бројне занимљивости о Њујорку. Упамтила сам причу о Дороти Томпсон, славној радио новинарки, која је писала и за озбиљне листове. Остала је непревазиђена по уводу у интервју који је радила са Адолфом Хитлером, у којем је написала: „Он је безобличан, готово безличан. Човек чије је лице тек карикатура, човек чија се грађа доима хрскавичавом, као да је без костију. Он је недоследан и брбљив, неуравнотежен и несигуран. Он је оличење прототипа малог човека.“ Јасно вам је да јој је после тог интервју био забрањен улаз у Немачку. А широм су јој се отворила врата њујоршког радија са националном фреквенцијом где је добила свој редован термин.

Наравно, разумете да ми је од бројних, изузетних сведочанстава о овом граду, прича о новинарки Дороти Томпсон најзанимљивија за почетак моје приче о књизи новинара Душана, убудуће Дуце Богдановића који који не престаје да пише. Има, међутим још нешто мени важно. Када сам прочитала Беговићев текст, који сам схватила и као предлог за превод, казала сам му да ми делује као да је књига написна у његовом маниру, језгровитим и лако циничним стилом, па бих је са задовољством читала.Одговорио ми је да је књига све супротно: екстензивна, историографски писана, са мало врендосних судова и то благих. Али, дала је обиље материјала од којег може да се сложи нешто на начин како ти то желиш.

Пред том спознајом, пожелим да се вратим Џојсу, Дикенсу, Прусту, Томасу, Ману и Орхану Памуку… волим како су ме они упознавали са својим градовима. А након читања свих Сенки сећања Дуце Богдановића, знам да су Александар и Слободан Тишма, те Ласло Вегел, добили четвртог, то му сада дође као новосадски квартет. Дуца је исписао такве књиге о Новом Саду, да ми је тешко поверовати му. Све мислим како Нови Сад не може бити такво чудо од живота, од лепоте, мекоте и од доброте. Него је Дуца добар писац када ме од почетка до краја увлачи у своје меандре, па док читам ту личну и колективну биографију, као да руком опипавам сву патину и сваку избочину тог града и Дуце у њему.

Дуца чува свој Нови Сад као што се чува албум драгоцених црно-белих слика који почиње са прецима који су први стали пред фотографски апарат. Наравно, не штеди Дуца свој Нови Сад, тачно дијагностикује његов зао дух. Тужан је пред чињеницом шта је све замерао свом родном граду пре, рецимо тридесетак година, јер у односу на оно што је он данас, била је то урбана идила. Па ипак, последње реченице његове књиге гласе: Мој Град и ја се опет (пре)познајемо. Тог позног пролећа 2025.

И шта друго да пожелим, до да се Дуца и његов град препознају и ове јесени, 25. октобра 2026. године.