Милан Петек Левоков: Највећа уметност је сачувати дете у себи

Са словеначким писцем за децу и одрасле, Миланом Петеком Левоковим, разговарали смо о његовој новој књизи Мали принц из Африке (Прометеј, Нови Сад, 2024). Милан Петек, аутор преко сто бајки за радијску емисију Лаку ноћ, децо, и још много књига, како за млађу читалачку публику, тако и за ону старију, вечити је оптимиста и не губи веру у свет.

Чувајући дете у себи, никада није заборавио маштати и управо тиме спасава сунчане пределе, неопходне када се свет помрачи. Све је на нама, и све можемо, јер, како аутор поручује: Нема лошег ветра, треба само исправно подесити једра и пронаћи правац.

Као што обично бива – или би бар тако требало бити – у основи дечјих књига крију се важна питања и озбиљне теме. Ваша књига Мали принц из Африке тематизује проблем избеглиштва. Недостаје ли нам хуманости и емпатије у свету препуном људи? 

МПЛ: Овај свет има све могућности да живи нормално; ипак је наша планета велика и има простора за сва бића. Али не на овакав начин, да једни желе све, а другима не остаје ништа. То је предаторски начин живота који нам се сада освећује, јер планета памти. Исто важи и за људско друштво; кад би било мало више равнотеже, емпатије и хуманости, сви бисмо могли живети и преживети. Али историја нас није ничему научила – или смо је заборавили – и сада нам се понавља као фарса. Заборавља се она стара мудрост, која и даље важи: Када се даје, тада се и добија.

Мали принц након доживљене трауме остаје нем, али проналази начин да комуницира са капетаном Зорбом. Да ли је језичка разлика стварна баријера или само изговор за „неразумевање”?

МПЛ: Језик је само један од начина комуницирања међу људима. У животу сам пропутовао многе земље, боравио у местима где домаћини причају само свој језик и ниједан други. Моје познавање два или три светска језика није ми ничему користило. Тада сам почео да причам на словеначком. Било је много боље него да покушавам комуницирати с људима на енглеском, на пример. На матерњем језику био сам много бољи, уверљивији. Све смо могли да се договоримо. Јер ипак смо сви само људи, нисмо ванземаљци. Сви разумемо смех, плач, страх, тугу, срећу… Наравно, језик није стварна баријера, главна баријера је у нашем срцу или глави, то су стереотипи и предрасуде о другима које прихватамо здраво за готово и о њима уопште не размишљамо критички. Бела Хамваш, мађарски филозоф, једном је рекао (и записао): Док још има људи, има наде.

Оно што не можемо превидети током читања јесу имена ликова: Мали принц и Зорба (Грк). Колико у Вашим ликовима има њихових имењака?

МПЛ: Мој Мали принц из Африке стигао је у Европу (на једрилицу с таквим именом и на континент зван Европа) гуменим чамцем с бројем Б612, баш као његов имењак из књиге Антоана де Сент-Егзиперија на астероид са истим именом. Обе приче су у почетку тужне, али нисам желео да се прича о Малом принцу из Африке тужно заврши. Дао сам му прилику да преживи и да га људи прихвате, као и његову мајку. Јер ипак постоје и приче о овим избеглицама из чамаца са срећним завршетком. Капетана који спаси дечака назвао сам Зорба. Делимично због тога што ми је тај лик из романа Никоса Казанцакиса симпатичан са својом енергијом и погледом на живот, али и као омаж Грцима, који су прихватили и спасили многе од ових избеглица из чамаца. На крају крајева, капетан Зорба, који спаси Малог принца, не понаша се по прописима, већ како му каже срце и његов темперамент. То имају Грци, као и још неки народи са овог балканског простора. Наравно, и Срби. 🙂

Разлика између света одраслих и оног дечјег описана је на примеру Зорбине мајке која је одустала од сликања кад је одрасла: „Тако то бива у животу одраслих”. Шта се деси са дететом у нама?

МПЛ: Сви имамо дете у себи док смо још мали. Када одрастемо, дете из нас оде. Највећа уметност је сачувати то дете у себи, јер кроз њега можемо видети све оно што одрасли више не запажају. Гледају, али не виде. Морамо сачувати способност маштања и неке сунчане пределе који нас спасавају када свет око нас постаје мрачан и без наде.

Једна од идеја је да се ствари понекад могу решити и саме од себе, под условом да верујемо у срећу. Умемо ли ми то данас? Верујемо ли у срећу за Малог принца?

МПЛ: Веровање у срећу је јако битно, па и за наш живот данас. Ако у нешто не верујемо, онда смо на добром путу да се из тога ништа не изроди, барем не нешто добро. Знамо људе који само кукају над несрећом, али ништа не предузимају да би ствар променили. Кинеска пословица каже: Ако не променимо правац куда идемо, онда ћемо стварно доћи тамо куда смо се упутили. И још једна, морнарска – такође кинеска – коју сам упаковао у речи капетана Зорбе: Нема лошег ветра, треба само исправно подесити једра и пронаћи правац. Понекад се оно што нам се добро догоди назива чудом. Али чуда нема, у ствари то чудо стварамо ми сами, јер верујемо (и допуштамо) могућност да се то догоди.

Имамо ли сви једнаке шансе у овом свету узбурканијем од мора? Како превазићи „случајности” као што су боја коже и земља порекла?

МПЛ: Овај свет и друштво нису праведни. Далеко од тога. Како ће појединац живети и успети много зависи од ових „случајности” као што су боја коже, земља порекла, где си рођен и тако даље. Неки се морају борити за живот, а неки су рођени са златном кашиком у руци. Који је прави начин да се овај проблем реши, ко зна. Знамо да се у историји више пута покушавало направити праведно друштво, и знамо како су те ствари завршиле. Али ја сам оптимиста, верујем да се то може постићи. Као појединац немам моћ да одмах променим свет на боље, али могу бити део промене у друштву. Треба размишљати глобално и деловати локално. 🙂

Шта је следеће што можемо очекивати од Вас?

МПЛ: Пишем даље, како књиге за децу и омладину, тако и књиге за одраслу читалачку публику. Волим авантуристичке романе и бајке, где се не штеди на машти; деца морају маштати, јер без маште наш свет био би пуст и празан. За децу и омладину ускоро ми излазе нове књиге са новим јунацима и авантурама, као и нове збирке бајки. За одрасле такође долазе нове књиге, можда не толико забавне, али биће занимљиве и актуелне.