Маринос Ритсоудис: НЕЋУ У ТОМЕ УЧЕСТВОВАТИ

Маринос Ритсоудис, бивши официр морнарице Грчке

НЕЋУ У ТОМЕ УЧЕСТВОВАТИ

Моја одлука да напустим официрско место на ратном броду „Темистоклис“ у исто време значила је да будем одмах ухапшен и одведен пред војни суд.

Сваки војник – професионалац, свуда у свету, васпитаван је и обучаван да беспрекорно извршава наређење више команде. Наравно, то никада нисам заборавио. Међутим, наредба да брод грчке морнарице треба да се придружи НАТО снагама у Јадранском мору и да учествује у бомбардовању СР Југославије и циљева у Србији и Црној Гори, је сву моју војничку доктрину aпсолутно пореметила.

Та наредба је у мени изазвала унутрашњи немир. Требало је учествовати у бомбардовању братског српског народа, против чега је био мој грчки народ и ја лично. Грци су данима pротестовали и дизали глас против те неразумне одлуке. И ја сам донео одлуку: НЕЋУ У ТОМЕ УЧЕСТВОВАТИ! Никада нећу заборавити 18. април 1999. Тог дана рекао сам НЕ!

Одбио сам да се укрцам на грчки ратни брод „Темистоклис“ који је требало да пружи подршку НАТО савезницима у Јадранском мору, који су непрекидно бомбардовали мете у Србији и Црној Гори. Нисам могао да учествујем у бомбардовању мог православног народа, који је већ осетио тежину бомби западних земаља. На то ме је определила снага и јачина вашег народа који није прихватио ултиматум неупоредиво моћнијег нападача. Поносан сам што сам то учинио и никада нисам зажалио због тога. Имао сам подршку породице и пријатеља, који су знали моја уверења и однос према православној браћи Србима и то ми је било довољно.

Моја одлука да напустим официрско место на ратном броду „Темистоклис“ у исто време значила је да будем одмах ухапшен и одведен пред војни суд. Судило ми се пред неколико судова, укључујући и Европски суд за људска права. Али узалуд. Сви су рекли да сам крив. Осуђен сам на казну од две године и 6 месеци затвора. На срећу, у затвору сам провео само три дана и на моју жалост избачен сам из Морнарице. Изгубио сам и чин за који сам се школовао.

Доживео сам и несхватање дела моје околине и делимичан напад медија. Међутим, мој грчки народ је био на мојој страни и због тога сам срећан. Држава је применила санкције, као што би то учиниле и многе друге државе у свету. Неки би сигурно били и строжији у санкционисању онога што ми је налагала моја савест. И нисам био једини у грчкој војсци који су исто мислили. Мало је оних који су били спремни да исто учине. Међутим, било их је. Зато не жалим због одлуке која ми је променила живот. Војна каријера је моја прошлост. Сада сам капетан на приватним јахтама у Луци Пиреј. Живим срећан и задовољан што сам остао доследан себи и својим уверењима.

Тако се понео још један грчки морнар кога лично познајем. Никос Гардикис је такође одбио да учествује у суровој НАТО одмазди. Никос је министру одбране Грчке послао писмо у коме између осталог пише: „Улога грчке морнарице на Јадрану, где сам упућен као члан посаде фрегате „Темистоклис“ не служи интересима моје земље Грчке и грчке морнарице, којима сам се заклео на верност пре ступања у службу. Зато сам одбио послушност. Ја не прихватам две заставе. НАТО застава ми не одговара, као великој већини грчких младића. Ја имам своју заставу. Ја имам компас“.

Желим да нагласим да то што сам учинио нисам урадио да би ми неко једнога дана рекао хвала, био си храбар, и да би за то добио неко признање. О томе ни једног тренутка нисам ни помислио. Зато сам и прву иницијативу да ме Србија одликује одбио. Тада сам рекао онима који су овлашћено то предлагали да ми то није потребно, јер све заслуге припадају храбром српском народу, који је водио борбу против свих и без икаквих реалних шанси да се одбрани. Ипак, касније сам прихватио иницијативу Српске православне цркве да примим високо одликовање – Орден Светог цара Константина. Као православац, предлог Архијерејског синода Српске православне цркве нисам могао да одбијем.

Са задовољством сам примио признање из руку Његове Светости Патријарха српског господина Иринеја. Догађај у Патријаршији Српске православне цркве у Београду памтићу целога живота. Нисам у стању да искажем своја осећања која сам тада имао, због свега. Том приликом упознао сам још једног сјајног младог човека – Француза Арноа Гујона, који хуманитарно помаже српски народ, посебно на Космету, и кога је црква такође одликовала. То је највеће признање које сам икада добио. То је највеће признање које свака духовна особа може да добије. Нисам ни сањао да ћу једном добити признање од једне нације православне традиције и храбре прошлости. Србију не чине само људи и грађевине, већ и свеци, краљеви, свети манастири, застава, храбри војници који су гинули за слободу у борби у којој нису имали никаквих шанси за победу, литература тог народа и целокупна цивилизација… Ја сам тим чином ушао у вечност. У питању је једно вечно, искрено пријатељство са Србима.

Зато не жалим због одлуке која ми је променила живот. Војна каријера је моја прошлост. Сада сам капетан на приватним јахтама у Луци Пиреј. Живим срећан и задовољан што сам остао доследан себи и својим уверењима. Никога нисам унесрећио, а поготово нисам повредио мој православни народ – братску Србију, на коју ме сада подсећа одличје које ми је доделила Српска православна црква и друга искрена признања која су ми ових протеклих година стигла из Србије.

Текст из књиге 78 дана апокалипсе: Истина оптужује