Марица Јосимчевић, „Живе ћелије Јовановог храма”: Реинтерпретација библијске драме о Саломи и Јовану Крститељу

(Марица Јосимчевић, Живе ћелије Јовановог храма, Прометеј – Нови Сад, 2023)

Библијска прича о Јовану Крститељу и Саломи

Најновији роман Марице Јосимчевић Живе ћелије Јовановог храма покреће на тематском плану древну библијску причу о Светом Јовану Крститељу и принцези Саломи, која је вековима различито тумачена. У погледу наративне структуре и форме роман је крајње необичан и готово експерименталан. Ако се подсетимо на који начин ауторка експериментише на плану форме у неким од својих претходних романа видећемо да је рецимо у роману Дно на врху света свако поглавље обележено именом једног од ликова чији ток свести пратимо. Роман Јовање је амалгам наративног тока романа и Дневника у коме се детаљно објашњавају најважнији симболи. Када је реч о најновијем роману Живе ћелије Јовановог храма уочавамо опет јединствен и нови концепт у називима поглавља, који се намеће кроз име једног или имена више јунака у зависности од тога да ли је само поглавље монолог или разговор више њих. У последњим поглављима романа одступа се од самог концепта и у називу се кратко наговештава ток радње у једној реченици. Ауторка у уводу романа наглашава да је ова приповедачка форма настала спонтано, без њеног уплитања, другим речима – „сам роман је тако хтео“ а њој се то допало и није рационално интервенисала у том погледу, већ је прихватила интуитивно предочен концепт.

Роман Живе ћелије Јовановог храма као и сви претходни романи ове ауторке жанровски спада у езотеријске романе. Комплетна проза Марице Јосимчевић заснована је на езотеријском учењу, индивидуалном искуству и пракси који воде ка метафизичкој спознаји, што упућује на поменути жанр, којем највише одговара назив – езотеријски роман. Овај роман издваја се по томе што обилује монолозима и дијалозима кроз директно обраћање јунака, док су описи пејзажа и атмосфере прилично сведени. Зато су дијалози снажни, ефектни, онеобичени садржајима снова и описима медитација, који ауторки служе као главна потка за грађење структуре романа. С друге стране директно обраћање јунака романа коришћењем њихових имена доприноси химничности романа и присности атмосфере.

Структура романа

Главна тематска раван овог романа је реинтерпретација библијске драме чији су учесници Јован Крститељ, млада принцеза Салома, Ирод и Иродијада. Ауторка користи гностички приступ заснован на мистичком, интуитивном, субјективном и унутрашњем емоционалном како би указала на одређене елементе ове драме који су два миленијума погрешно тумачени, првенствено кроз мизогина виђења, вулгаризацију и сатанизацију принцезе Саломе. Да би то постигла Марица Јосимчевић гради радњу романа кроз два дела – први део који говори о изградњи необичног храма, који има свој подземни и надземни део и сав је у облику човека и повести житеља храма и други, комплекснији део у ком се одвијају иницијатичке радње спуштања у доњи део Храма, успон у горњи, као и иницијација вођена светлошћу главе. Главни ликови романа који треба да прођу кроз иницијације у другом делу су заправо паралелне инкарнације Јована Крститеља и Саломе. Сам феномен паралелне инкарнације, који је аутентичан принцип до којег Марица Јосимчевић долази сопственим увидима, објашњен је као појављивање различитих личности рођених у истом зраку (Јован–Син–Градитељ, Јован–Јован–Височник, Јован–Итом и Јован–Рас или Салома–Иштар–принцеза, Салома–Мајка–Марија и Салома–Девојчица). Кроз сваког од њих Јован или Салома пројектовали су „комадић себе који је њима био потребан за њихов духовни развој“ (Јосимчевић, 2023:39). Поред ових ликова у роману ћемо наићи и на Сешат, која је инкарнација древне египатске богиње писања, знања и мудрости, којој је додељена улога хроничара изградње храма, као и повести самих ликова, затим сликара Рафаела, чија улога се постепено открива, Иродијаде која је у овој својој инкарнацији жена Јована–Сина, некадашњег Крститеља, што се у роману објашњава формулацијом да се „рађамо у истим круговима, само се улоге мењају“ (Ибид, 26). Поред наведених ликова, интересантна је и појава сликара Гистава Мороа у књизи. Овај омаж сликару, који својим радовима отвара врата мистици, магији, преплитању митског и историјског, као и симболичким садржајима несвесног ума који потичу из снова и визија, ауторка је начинила првенствено из разлога што нико није насликао Салому на тако величанствен начин као он. Поред тога ауторка истиче да је на поменутој слици глава Јована Крститеља урађена као симбол свеколиког грала.

Са промоције романа Живе ћелије Јовановог храма

Најпре ћемо напоменути понешто о кључним актерима саме библијске драме и њиховим езотеријским значењима у роману. Кроз сан који Салома–Мајка–Марија прича Јовану–Сину–Градитељу долази се до тумачења улоге и позвања Јована Крститеља. Објашњавајући да је рибарски трозубац који Јован има у руци штап од чисте воде која својом снагом представља етарску силу, ауторка долази до увида да је Јован Крститељ заправо тај етар у води и да је своје ученике прожео њеним божанским делом, који они осећају као космичку животну енергију (прану). На тај начин ступају у подручје изван смрти (Ибид, 34). Ово тумачење више се приближава гностичком него традиционалном теолошком. Уопште у својој књижевности, Марица Јосимчевић приступа неким библијским темама и митовима на прилично аутентичан, неконвенционалан начин, а из сопственог мистичног, медитативног искуства.

Ирод и Иродијада се тумаче као „опетовани симбол архетипског пара” који Салому–Иштар прогони и искушава вековима. Тражећи одговоре у својим медитацијама Салома–Иштар изводи закључке да су Ирод и Иродијада „тамни врхунски пар“ (Ибид, 35) који је извршио опчињавање и програмирање Саломе наложивши јој да на Иродов рођендан одигра свој чувени плес ‘седам велова’, који треба толико да одушеви Ирода да јој обећа било шта што пожели. Други корак овог програмирања, које се одвијало, како Салома–Иштар сведочи у роману, под утицајем магије и наркотика који су младу принцезу уводили у помућено стање свести данима раније, требало је да упути Салому да затражи Јованову главу на тацни и да потом са њом издижући је високо изнад главе, још једном заплеше (Ибид, 34-36). И као што ауторка у књизи Кулисе вечности декодира мит о Пандори, који је устоличењем патријархалног модела митологије, а касније и друштва вешто кривотворен, тако и у овом роману покушава да изнесе на видело праву истину о Саломи изводећи поступно и доследно образац целе драме кроз симболику Вишег плана. Ослањајући се на Јунгов навод из Црвене књиге Марица Јосимчевић следи запис из Јеванђеља по Египћанима у којем се описује дијалог између Христа и Саломе. Чињеница да је Салома пратила Исуса указује да је била рођена са великим езотеријским потенцијалом. Зато је Саломину пробуђену младу свест требало сломити и накалемити јој улогу сурове блуднице. Ирод кога ауторка изједначава са Луцифером већ је имао страх од Јована и кроз манипулацију Саломином свешћу могао је да га се ослободи без властитог ризика. Ауторка наводи да Салома приликом помућене свести не види Јована као Јована, већ као неког другог и да стање омамљености проузрокује „превлачење другог, негативног и профаног лица преко аутентичног Јовановог лика“ (Ибид, 48). Не треба заборавити да је Салома још увек изразито млада девојка и како наводи аутор Wim. J. C. Weren, који се овом темом бавио на академском нивоу, она је најмање крива од њих троје. Није заправо њен плес оно што доводи до фаталног исхода, већ заклетва на коју се обавезао Ирод [1].

За разумевање Вишег плана у овој драми и његове симболике важно је и тумачење Барбаре Г. Вокер које Марица Јосимчевић наводи у роману. Барбара Г. Вокер у својим књигама разоткрива улогу жена у древној историји, што је током векова патријархата потискивано и мењано. Марица Јосимчевић овде нуди још један значајан увид објаснивши да ће се „патријархат временом преточити не у матријархат, већ у доба уравнотеженог мушког и женског принципа“ (Јосимчевић, 2023:61). Можемо то назвати добом андрогина.

Вокерова појашњава да Плес седам велова није обичан вулгарни стриптиз, како би могло проистећи из неког површног тумачења Библије, већ представља „интегрални део свете драме, која је приказала смрт сурогат-краља, Његов силазак у Доњи свет, и како га одатле избавља Богиња, која је на свакој од седам капија Доњег света скинула по један део своје одежде“ (Ибид). Јован је као иницирани есенски пророк изабран да умре као сурогат за краља, чија је крв била неопходна за плодност земље. А Салома, онаква каквом је види ауторка романа је била „мост између два света и два човечанства: старог, блудног и новог, преображеног, саморођеног“ (Ибид,63).

Свештеница звана Салома или Мир (Шалом) оличавала је Богињу која се спушта (силази) пролазећи кроз седам капија храма у Јерусалиму. Марица Јосимчевић ове велове објашњава као „слојеве земаљских појава или илузија које спадају са оних који се приближавају централној мистерији дубина“ (Ибид, 61). Мистика броја седам у овом случају по аналогији одговара мистици седам Изидиних хаљина или ‘седам ђавола’ који су изашли из Марије Магдалине. Сви романи Марице Јосимчевић граде се око врло разгранате симболике, па је тако и за разумевање овог романа потребно схватити суштину његових симбола почевши од знамења самих имена Салома и Јован, преко њихових улога, поступно грађених у роману, до самих иницијација њихових паралелних инкарнација у другом делу романа.

Интертекстуални елементи романа, где се помињу друге верзије мита о Саломи кроз различиту, изразито мушку оптику у сликарству, књижевности, музици и позоришту (Моро, Оскар Вајлд, Штраус, Уисман) од краја деветнаестог века, у двадесетом, па и данас, послужиће Марици Јосимчевић да укаже на обнављање овог архетипа са још већом дегенерацијом симбола. Од степена духовног развоја на којем је сваки од ових стваралаца, зависи колико ће бити у могућности да схвати „живућу симболику“ (Ибид, 71) драме о Саломи и Усековању и да је потом интегрише у уметничко дело. Већ помињана Мороова верзија одише „сублимности ликовног исказа“ (Ибид, 101), истанчаним уметничким приступом и интуицијом која „наслућује оно што није било написано у Библији“ (Ибид, 109). Стога Мороова слика по мишљењу ауторке романа на добар начин интерпретира алхемијски образац саме драме. Са друге стране верзија Саломе Жориса Карла Уисмана на коју Марица Јосимчевић реферише у роману потиче из његовог романа Насупрот и представљена је прилично једнодимензионално као блудница, са темпераментом „ватрене и свирепе жене“ (Ибид, 106). Ауторка објашњава да је Уисман главни кривац за устрањивање у приказу Саломе. Нешто од те његове верзије преузеће и Оскар Вајлд у својој драми Салома, иако ће се елементи „сомнабулизма и засањености“ преузети од Гистава Мороа такође појавити у Вајлдовој верзији (Ибид). Разлоге за овакве погрешне интерпретације Марица Јосимчевић налази у томе што су сви ови ствараоци били засењени представом „жене-женке коју су носили у себи и које су се бојали“ (Ибид, 109).

Други део романа, који је значајно комплекснији у погледу езотеријске симболике, својом структуром такође гради једно аутентично гностичко учење. За разумевање овог дела кључна је потпуна отвореност ка оваквом делу, јер је представа храма направљеног у виду човековог тела, односно тела жене, што реферише на наступајуће доба Велике Мајке и процес партеногенезе, сама по себи доста захтевна за тумачење. Сасвим је необична и идеја да су органи холограмског типа испуњени фреквенцијама адекватним онима који постоје у живућем човековом телу. Храм је посвећен Св. Јовану Крститељу и Јован-Син-Градитељ, који је руководио радовима на изградњи, на којој су радили храмовници (узнесени спиритуални учитељи, неки и из виших димензија) добио је неке идеје за овакав храм управо од Св. Јована Крститеља. Оно што је најизражајнији и врло ефектан део овог романа, а заправо у својој суштини сасвим окултни, је већ поменути улазак житеља храма у сам храм где свако треба да открије кроз овакве врсте иницијација причу о себи односно своју истину покрећући при том музику органа кроз које пролази и прилагођавајући сопствену фреквенцију фреквенцији датог органа. На тај начин се ствара музика коју заједно емитују. И та музика је оно што Храму даје живуће, спиритуално тело, а иницијанту могућност духовног раста кроз овако несвакидашњу иницијацију.

Овај крајње необичан и чудесан роман је сасвим аутентичан запис и декодирање библијске приче о Саломи и Јовану Крститељу. Он је уједно и крај погрешног тумачења драме, која се одиграла између њих двоје, који такође доводи и до измирења свих њених учесника, сем Ирода, који се, како наводи ауторка романа, још није преобразио, те му није дат приступ Храму. Све оно што је у Библији само назначено овде се расветљава уз помоћ увида ауторке и њене вишедеценијске праксе на плану духовности и езотеријских учења.

За P.U.L.S.Е Неда Мандић

[1] Weren, Wim J.C. ”Herodias and Salome in Mark’s story about the beheading of John the Baptist”