Љубав испричана на необичан начин – „Утешити Шуберта“, Сандрин Вилемс

Зашто читати роман Утешити Шуберта Сандрин Вилемс

„А када ју је болело што је толико леп, отварала би очи и могла да их спусти на његове руке које су свирале. Руке нису као поглед који нас упија, на рукама се може одморити, а руке овог мушкарца узбуђивале су је исто колико и његов поглед, праве руке пијанисте, са готово женским прстима, какве ли би чипке он правио са таквим прстима. И како би је додиривали, није било могуће не мислити на то. Да ли би било могуће да је једнога дана ти прсти лако додирну, те руке загрле, те руке које су се сада слободно опуштале, у неким тренуцима, на клавијатури, као што је то саветовао један велики извођач ког је она читала. Било је веома чудно за њу, која је до сада само слушала плоче, да схвати да је музика исто тако нешто опипљиво као каква рука, исто тако отелотворено као мушкарац који може да вас загрли. И све то на крају преплави вас жељом, и претвори у музику.“

Ово је само један од необичних, „музичких“ описа љубави у роману „Утешити Шуберта“ белгијске књижевнице Сандрин Вилемс. Овакви „музички“ описи представљају праву драгоценост овог романа, чије је издавање помогла Федерација Валонија-Брисел, а који је с француског превела Љиљана Матић.

Мари-Жан и Клеман

У роману „Утешити Шуберта“ Сандрин Вилемс описује љубав чипкарке Мари-Жан према библиотекару Клеману у малом месту Шарму-на-Рони. Али Клеман има непокретну супругу и не намертава да је напусти. Мари-Жан се удаје за Клемановог колегу Жозефа. Жозефу рађа две кћeрке, али наставља да живи од љубави према Клеману, који након пет година коначно  одлази из Шарма-на-Рони. Будући да су је напустили и отац и мајка, Мари-Жан је одрасла у пансионату.Читав њен живот пре Клемана био је празнина и он ју је сасвим испунио. Чак и онда кад је отишао. Или можда баш тада и можда баш због тога. Али 30 година касније, наша јунакиња схвата да због те далеке идеализоване љубави према Клеману, није примећивала оне љубави које су јој биле ближе.

Открива да, попут Флоберове госпође Бовари, није била свесна једноставнијих љубави које пружа свакодневни живот, иако за све те љубави треба имати стрпљења. Открива да није била свесна љубави према шетњама, пропланцима, дрвећу, птицама, кћерима, мужу… Коначно, њена љубав према Клеману умире. Тридесет година касније она га опет среће. Жена му је умрла, али сад има Жозефа као изговор. У идеалном нема љубави. Или се до идеалне љубави стиже путем обичне, овоземаљске љубави. Баш онако како је тврдио немачки песник Рилке, кога се Мари-Жан више пута присећа. „Она је добро знала да су и кожа и мирис такође делови душе.“ А њихова тела се никад нису срела… У Мари-Жан више нема љубави према Клеману, као ни према Шуберту.

Мари-Жан и Шуберт

Мари-Жан је заволела Шуберта и његове композиције јер јој је био сличан. И он је растао без мајке, због чега је увек остао жељан љубави, због чега је остао усамљен и несхваћен. И његова љубав према Каролини била је немогућа љубав. Тежио је идеалној љубави и идеалној музици. Ко тражи идеално наиђе на бесмислено. Он који је компоновао „Зимско путовање“, на крају компонује „Вежбе за фугу“. Јер и он, болестан од сифилиса, у Штајерској упознаје природу. Лепота је ту око нас. Само је треба пронаћи, само је треба уочити. То је оно божанско за чим трагају људи који трагају за неким далеким идеалним. Шуберт ипак умире од тифусне грознице (као и његова мајка), Мари-Жан од рака. „Љубав је најзад попримила облучје“… „У последњим данима, Клеман“ (Weiss-бело) „је послао огроман букет белих кринова.“ Симболи чистоте и смрти. „Она није хтела да их склоне од ње, упркос опијајућем мирису, толико јаком да јој се вртело у глави. Чак и ноћу, желела је да их задржи поред себе“. (Волела је бело цвеће још више од кад је сазнала шта значи његово презиме.) Кринови бели као снег, на који подсећа Шубертова музика, уз коју је Мари-Жан спаљена.

И ето, то би било то, углавном. Љубав Мари-Жан према Клеману, истакнута музиком Франца Шуберта и његовим животом. (Да ли њене две велике њубави ипак настављају да живе у Мари-Жан или је то само сећање на њих?) Списатељица Сандрин Вилемс сама напомиње да „може се рећи да је та прича исто толико тужна колико је и безначајна, отрцано романтична“.

Зашто читати „Утешити Шуберта“

Зашто онда читати роман „Утешити Шуберта“? Убрзо за поменутим признањем, Сандрин Вилемс сама даје одговор на ово питање:

„Али зашто те илузије не би, исто тако, омогућиле приступ ономе што је најстварније? Као позиви у пространство, који нам дају пример – препуштајући нам бригу да напишемо мелодију, и да изаберемо начин, идући према ширини унутрашњег или унутрашњости света.“

Можда се баш у тим јаким емотивним набојима крије сво богатство човековог живота, па и ове књиге, која ће посебно заинтересовати читаоца који је добар познавалац музике и музичке теорије. (Зар то, уз светске класике Рилкеа и Флобера, ипак не говори о томе да  поменута површност ове може бити само маска?) Такав читалац ће боље него ми остали схватити све нијансе осећања наше јунакиње. Чини нам се да је то оно што ову књигу чини посебно необичном.

И поред свега, ауторка овог романа нуди нам још један занимљив податак, који нас може подстаћи да читамо. Белгијска списатељица причу није измислила. Она је само домаштала живот своје баке Мари-Жан, чији се муж звао Жозеф, „а онај којег је она волела стварно се звао Клеман“. Ауторкин други дека звао се Франц, а био је исто тако сањар као и Шуберт. Она је у детињству сањала да сједини баку Мари-Жан и деку Франца. Писањем, ауторка је покушала да схвати своју баку како не би поновила њену грешку и како би у том великом болу уочила радост, њену срећу што воли. Мислила је да ће тако утешити баку, а тиме и њој тако блиског, мада временски далеког, Шуберта.

 

Аутор текста: Јелена Загорац