Лара Посон за Радар: Треба нам радикална промена система

Ауторка књиге Потрошена светлост чула је колегиницу како каже да не можете писати гледајући тостер и решила да учини баш то: „Постала сам опседнута изазовом да посматрам предмете не бих ли стварала уметност – занимало ме је како ми се објекти чине тако живим“

Жена размишља о тостеру добијеном на дар од комшије и одједном цео свет букне у њеној кухињи, у читавој бруталности и љупкости – речи су које најчешће најављују дело Потрошена светлост Ларе Посон, чије издање припрема издавачка кућа Прометеј, у преводу Дуње Лозук. Загледа га: „На једној страни тостера су три дугмета у облику пацовских брабоњака. Изнад сваког дугмета, опна црвене пластике обавија малу сијалицу. Ако их протрљам на тренутак, подсећају ме на псеће брадавице или окидаче на полуаутоматској пушци, или на онај неописиви талас задовољства кад се твој прст приближи мом клиторису… Изнад сваке сијалице, мало помакнуто у страну, одштампана је по реч уздржаним фонтом налик оном који користи ЦИА у документима. Заједно, те речи чине сажетак антропоцена: ПОДГРЕВАЊЕ ОДМРЗАВАЊЕ ОТКАЖИ.“

Предмети у кујни „подсећају“, „трансформишу“, „преплављују“ осећањима; „личе“, „усмеравају “, „срамно враћају мисли“, те напослетку „буде у машти“ и „призивају сећања“ из сопственог живота, ширећи вибрације до древних времена, терајући је да нађе место у историји бруталности. Пепељара, тајмер за кување јаја („непрекидно откуцава“ попут постављене бомбе), млин за бибер („изгледа као ручна бомба која се савршено уклапа у моју шаку“), привезак за кључеве, магнети на фрижидеру – упућују на рањивост, на ужасе какве човек може да направи другом човеку. Чује експлозије, „халуцинира” због абажура лампе, види лешеве, пита се да ли је и она само ствар: „Постоје дани кад желим да персонификујем особине неке ствари. Да будем функционална, али имуна. Да будем присутна, али не и укључена.“

Видела је много тога, обрачунава се: „Ствари с којима живим користе своју непомичност да ме изазову. Сјајна бела ве-це шоља је толико одлучно непомична да сам развила потребу да је истргнем из пода и померим с места.“

Изузетна књига – битно је да та реч стоји под насловом прозе о чврстим предметима и мекој кожи – одабрана за наслов године у Тајмсовом књижевном додатку, Њустејтсмену,уврштена у најужи избор за награду Голдсмит, међу најбољу прозу штампану 2024. која помера границе израза…

Однос челичности предмета и крхкости тела кључна је тема Потрошене светлости, поготово њихов додир. Начини на које се цепа кожа.

С великим задовољством испитујем предмете, улажући исту пажњу и бригу као да се ради о људском телу. Уживам док посматрам појединачан предмет, чак малу трулу јабуку, са истим фокусом и посвећеношћу које бих посветила великим делима уметности. Неко сам време размишљала да својој књизи дам наслов Мртва природа, као да је то слика, рецимо, чиније са воћем. Док сам писала, дуго сам размишљала о начину на који су поједини уметници током векова посветили сате и сате сликању предмета. Винсент ван Гог насликао је зделу кромпира, Рене Магрит насликао је чешаљ, Мона Хатум направила је многе скулптуре од ђевђира – листа се наставља. Можда је неизбежно, уколико проводите дане, недеље и месеце посматрајући обичне предмете – млин за бибер, четку, тањир – да човеково тело и месо открију сопствену ломљивост, као одговор на поменуте ствари са којима живимо тако нераздвојно.

Нема границе између живог и неживог, субјекта и објекта? „Јунакиња“ се пита да ли је предмет.

Заиста је тако. Рећи ћу вам најпре како је ова књига настала да бих одговорила на питање. Мислим да је то било 2018. Била сам у књижари која држи радикалну литературу и слушала разговор писаца. Један од учесника је говорио о фикцији и аутофикцији и о томе како књижевни критичари често нападају књижевнице зато што црпе материјал из својих живота (као да сви писци не раде управо то!). Осврнуо се на нешто што је рекла канадска књижевница Шила Хети: „Људи који посматрају себе како би боље видели свет – то није нарцизам. То је, како одувек стоје ствари, оно што раде уметници, што морају да раде. Не можете наслепо. Не можете писати гледајући тостер.“ Та изјава деловала ми је као провокација. Помислила сам: можда баш можете писати гледајући тостер. Постала сам опседнута изазовом да посматрам предмете не бих ли стварала уметност – занимало ме је, док сам почињала да пишем, како ми се објекти чине тако живим. Што сам више писала, више сам осећала да су ствари и приповедач део истог живог бића, као да су предмети део нараторкиног тела исто колико и њени удови. И то је то, зар не? Тако живимо у свету, тако се крећемо кроз свет.

Најлепше је место када донесе чинелу из шуме. Броји секунде вибрације. Касније открива ноте какве производи њено тело. Тихи звук посуде са песком… Увукли сте у себе читав свет, свим чулима. Звучни таласи досежу до давних времена.

Ах, толико ме радује што вам се допада овај одељак. Реч је и о једном од мојих омиљених делова књиге! Написала сам је уз помоћ праве чинеле, смештене крај мог стола. Тапкала сам по њој оловком, ноктима прелазила преко ње, капала воду на њу, чак пролила мало кафе. Звецкала сам по њој и затварала очи. Склопила бих капке и посматрала куда ће ме одвести машта. Обожавала сам ту чинелу. Претпостављам да сам медитирала уз тај звук, уз осећај вибрација. Био је то изразито физички процес. И пошто волим да пишем по правилима, натерала сам себе да запишем шта год ми је пало на памет: нисам себи дозволила луксуз да било шта цензуришем. Желела сам да будем верна својој машти. Да пратим са пуном пажњом и лојалношћу садржај ума док зурим у појединачни предмет, некад сатима, некада недељама. Оно што сам замишљала, сањала, дозивала у сећање, видела и прочитала (или мислила да сам прочитала) морало је да се запише.

Важно је држати се правила?

Волим да пишем држећи се правила. Ограничење гура мој ум на чудна и неочекивана места, стварајући нешто ново, необично. Ослобађајуће. Форма романа за мене јесте једини простор у мом животу где могу да истражујем апсолутну слободу. Нема граница. Сигурна сам да је већина романа мешавина ауторове имагинације, његовог проживљеног живота, књига које је прочитао, телевизије, филмова и видеа које је одгледао, вести које је чуо, дестинација које је посетио и тако даље. Фрустрира ме што тржиште инсистира на категоријама. Захвална сам писцима попут В. Г. Зебалда и Итала Калвина јер су тако експлицитно показали да су те категорије препрека добром писању. То су препреке које сам морала да прескочим или шутнем у страну сваког јутра кад седнем пред екран.

Плашите ли се за нашу будућност? Приповедачица говори о тајмеру за кување, жели да осети како изгледа произвести страх.

Тешко је данас бити жив, обраћати пажњу на све што се догађа у свету, а не бити забринут за будућност. Доживљавам таласе страха, обично везане за глобално загревање, брзину климатских промена и еколошки колапс. Актуелни тренутак, моменат хиперкапитализма, неолибералне политике, изгледа налик лудилу. Чини ми се да је јасно како нам треба радикална промена система, ако желимо да заштитимо планету и будуће генерације. Међутим, нисам сигурна да ли је то повезано са делом текста када нараторка размишља о тајмеру за јаја. Рекла бих да цела књига открива опседнутост људском способношћу за насиље. У овоме је ствар: насиље је неизбежно. Не морате бити усред рата: он је у свим нашим животима, чак и у најобичнијим, најпривилегованијим домаћим просторима. Осећам да превише Британаца ово не види. Ми смо, по много чему, арогантна и будаласта нација.

Јесмо ли нешто научили из историје? Из покоља? Говорите о тим ужасима. Потрошена светлост је страшна попут бајке. Камене плочице, старе више од четири стотине милиона година, диван су детаљ. Сунђер упија историју…

Ако смо научили, заборавили смо те лекције. Тренутно се догађа геноцид. Свако то може да види. Уколико желимо, можемо да убиства погледамо на телефону. Најстрашнији покољ палестинског народа, уз јасну подршку најмоћније земље на свету, Америке. Телефони које поседујемо, носимо у џеповима, уз помоћ којих јесмо у прилици да присуствујемо том геноциду у свако доба дана и ноћи – направљени су од метала из Демократске Републике Конго, где се такође дешавају најстрашнија кршења људских права. Ужасно. Чини ми се да врло мало тога можемо урадити да то спречимо. Као да је једино што можемо да стално примећујемо, обраћамо пажњу, задржимо патњу у срцима и главама и да не окрећемо главу на другу страну. Нисам намеравала да напишем књигу коју сам написала, али то је јасан покушај да нас подсетим да обратимо пажњу, да затражим од света да погледа, погледа, погледа.