Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

КОРПА СА ИГРАЧКАМА

„Била си тако мала, а памтиш?“ – питају ме често.
Памтим. Неколико дана пре него што ће почети нешто страшно у мом, до тада срећном детињству, делили су неке брошуре у којима је било објашњено како се понашати ако дође до вазушног напада. За мене је то до тада био непознат појам. У кући се стално гледа телевизор. Поред „шпанских серија“ помно се прати Дневник и неке емисије. И сви спомињу ваздушни напад. И ја схватам да ће се десити нешто лоше. Гледам оне брошуре, у њима је цртеж човека у одређеном положају. Тај цртеж је служио да нам објасни шта да радимо ако нам се деси нешто лоше. Тако сам ја то тумачила. Та слика ми је данас једина најјаснија из тих брошура.
Мама и бака почињу да причају како је најбоље да сви ноћу спавамо у подруму, ако падне бомба да нас не погоди. Бака намешта јорган између буради за ракију. А онда им тата руши тај план: „А шта ако нам бомба сруши кућу док смо ми у подруму, кућа ће да нас затрпа. Како ће да нас извуку?“ Нисмо спавали у подруму, али јорган је остао на месту.
Те приче о плановима за скривање у подруму дошли су и до мене. Јер мени је занимљиво све што се дешава око мене тих дана. И онда дођох на идеју, ако ја идем у подрум онда морају и моје играчке. И ја их пакујем. У округлу котарицу исплетену од прућа. Да их понесем. Седим поред те корпе пуне играчака, мама у кухињи кува ручак, тата седи у чело трпезаријског стола, бака је у шпајзу. И данас јасна слика у глави. Ја седим поред корпе са мојим играчкама и гледам у њих. Нисам свесна тога зашто морамо у мрачан подрум, шта је то ваздушна опасност, али сам ипак спремна да идемо.
Те године нисам имала рођенданску прославу. Неколико дана након почетка бомбардовања, мама је направила једноставну торту са вишњама, шлагом и желатином. И данас је памтим. Није било свећице. Нико од страха није дошао да ми честита. А то је једини рођендан из наранијег детињства кога се најјасније сећам. И драго ми је што га се сећам. Пређашње торте је било лако направити. Ову не.
Даље сећање ми је слабо. Памтим да је мама панично једне ноћи зграбила мене и пробудила тату, јер је детонација била толико јака да ју је избезумила од страха. Памтим топле пролећне ноћи у којима су тата и чика гледали у небо и чекали да виде авионе. Памтим и слику са телевизије како гори нека болница. Горе прозори, велики и црвен пламен бесни. У неким данима није било струје па сам научила нову реч – рестрикција. И још једну реч сам научила – гелер. То је неки камен који јако лети и може, ако не дај Боже будеш у кући, да те убије. Или ако будеш на улици.
Не сећам се када је та ваздушна опасност престала. Нисам била свесна шта сам преживела. Шта смо преживели. Тек у годинама касније сам постајала свесна тога како је протекла прва половина пете године мога живота.

 

пише: Јована Стокић (26), студент историје на Филозофском факултету у Нишу.

 

 

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.