Колумна: Иван Мрђен о књизи Душка Богдановића „Сенке сећања”

Пише: Иван Мрђен

Свако има свој Нови Сад

„Напиши, брате, нешто и о Овима, напиши нешто макар ситним словима“, тако већ данима терам сам себе да не размишљам о свему што се у последње време догађа у Новом Саду, најновија епизода Филозофски факултет. А за то је баш прикладан наслов Балашевићеве песме из које су наведени стихови. „Дно дна“!
Па каже „дно дна, ал’ све је то већ виђено, дно дна, сви трпимо постиђено“. И негде при крају, „дно дна, кличе се небулозама, дно дна, у инат дијагнозама“; „дно дна, могли би бити гиганти, ал’ све су више мигранти, у својој земљи, на свом тлу“…

* * *

Сигуран сам да ће бити веома тешко Љубици Гојгић, Петру Пеци Поповићу, Слободану Ступару, Зорану Колунџији и Вељку Пајовићу да данас у Вуковој задужбини говоре о књизи Душка Богдановића „Сенке сећања“, ево већ дванаестој у продукцији Издавачке куће „Прометеј“, а да не помену то што сви трпимо постиђено, а управо се догађа у Новом Саду. Не знаш да ли је већи трансфер блама био кад је све почело или кад се као фол завршило…

Зато наслов ове сјајне књиге, коју добих још пре десетак дана па сам тако имао времена и да је прочитам и да смислим како да је препоручим, има двоструко дно, сећања Душкова и наша, сенке оних који нас из дана у дан уверавају да могу још дубље, још мрачније, још гадније…

„Боли ме што у сваком сегменту градског организма недостају наследници, метафорички али и дословце, оних који су на разне, себи својствене начине чинили Град. Посебно оне који су му били понос. Од политике до спорта. Од уметности до рокенрола“, написао је Душко, то вечито „гунђало узвишене моралности и памћења“, мој драги пријатељ и цењени колега који, како је то приметио Пеца Поповић, „целог живота разумно пише да спасе истину од званичне верзије“.

* * *

Свако има свој Нови Сад. Душко Богдановић за још једну књигу, а већ два пута поменути господин Поповић за прелепу „разгледницу“ на којој су „Брашованов брод што плови великим булеваром, симбиоза узлетелог света Вељка Петровића, строге кише и сумње Исидоре Секулић, гарави небески сокаци Мике Антића, расцветана башта узаврелих боја Милана Коњовића, отменост Ангела Влатковића, бајка од блата и туге Саше Петровића, губитници и славодобитници у Балашевићевом валсу, Мира Бањац у свом елементу, свезнање Драшка Ређепа, чаролије тандема Тоза Веселиновић – Вујадин Бошков, неиспричан каламбур Бате Пежоа, музикантска посвећеност Јанике Балаша, артистичка радозналост браће Вранешевић, пролеће Љиље Петровић у коме никад љубави не умиру“, што све заједно „воли да се наслони на умеће и памћење Душковог писања“.

* * *

Свако има свој Нови Сад. Кад ти легенда покупи све оно чега сви волимо да се присетимо, остаје нешто сасвим лично, од Радојке и Првослава Васића, у чијој кући сам ручао са мојим другаром Лалетом Васићем кад год смо ишли да гледамо Партизан против Војводине, мог школског друга Зорана Чичкарића са којим сам на исти стадион ишао да гледам Селтик, док их је тренирао „Амбасадор“ Станковић, од колеге Владе Тодоровића са којим сам сарађивао још у „Омладинским“, а после наставили у „Борби“, где сам упознао и за сва времена остао са пријатељ са Душком Богдановићем, Жужаном Серенчеш и Браниславом Гуланом до Душка Мијића и Часлава Поповића са којима смо колико се могло и док се могло бранили исту ту „Борбу“…
Из времена у „Времену“ остали ми Мита Боаров, можда најбољи играч преферанса и још бољи новинар, али и господин Катона Винце и госпођа Јудита (мислим да се презивала) Молнар, директори у штампарији „Форума“, касније сам имао срећу да упознам колегинице из тамошње телевизије моју „школску другарицу“ Љубицу Балаћ, Зорку Баковић са којом сам неком пригодом уприличио сећање на Јову Дејановића (1927–2019), по многима најбољег градоначелника Новог Сада, па Хајналку Буда која је препевала ма мађарски неке моје песме за нашу принцезу Ану и њену баку Еву из Сегедина.

Из исте куће је и мој пријатељ, легендарни Будимир Марковић, са којим сам „ратовао“ док сам водио тимове „Времена“ и „Блица“ по медијским лигама, који је минулог викенда поново довео екипу РТ Војводина на Меморијални турнир у знак сећања на страдале раднике Телевизије Београд у безумном атаку пре четврт века…

Ту су и Никола Китановић, познатији као „Раул Амон“, који је својевремено дао лепе паре за школовање Мирине и моје најмлађе ћерке Марине у Америци, орочене на „вратиће она једног дана, кад буде успешна“, ту је већ поменути господин Колунџија, издавач и мог романа „Коверат Ане Зонаи“…

Да о свакоме од њих напишем понеку причу, ето и књиге сећања без икакве сенке. Сви су, колико ја пратим, и даље живо и здраво, тако да, кад год сам у Новом Саду, на Лисје одем само због легенде са почетка овог текста, на чијем споменику је стих „без црне, бела не би вредела“!

Извор: nova.rs