Карловчанин у Великом рату

пише: др Момир Н. Нинковић

Осврт на „Ратни дневник 1915–1917“ Богољуба Константиновића
(приредио Жарко Димић)

 

„Једна од највидљивијих последица Великог рата, каже један француски историчар (Cristophe Prochasson)  јесте огроман број оних који су се латили пера да искажу и објаве своје искуство. Наравно, то се односи на Француску али, mutatis mutandis, сличну појаву налазимо у свакој националној култури озбиљније захваћеној Великим ратом” – истакао је у једном есеју Радослав Петковић. Премда се наведено односило, пре свега, на писање о Великом рату
које је уследило по његовом завршетку, свест о томе да се учествује у значајним историјским догађајима и потреба да се остави одређени траг о себи, о ономе што је виђено и доживљено, били су присутни још у току самог светског сукоба. То је за „последицу” имало да је релативно велики број војника, учесника рата, водио дневнике,
односно мање или више детаљно, у краћим или дужим временским одсецима, бележио своје – да се послужимо речима једног Солунца, Светозара Алексића – „удешаје и преживљаје”. Нажалост, многи од тих дневника и бележница нису сачувани. Један од јунака сјајне књиге Драгутина Паунића и Милије Ђорђевића „Три силе притисле
Србијицу” – Радојица Петровић – о наведеној појави сведочи: „Водио сам дневник: кад сам стигао у Солун свакодневно сам бележио. Син се играо и поцепао – ту је био крај мом ратном дневнику”. Белешке његовог земљака и саборца Тихомира Миљковића имале су сличну судбину. „Донео сам и једну исписану свеску, као неки дневник. Погубила га деца за стоком. Деца носила за овцама и читала” – наводи овај ратник из Азање. Наспрам наведених случајева налазе се оне дневничке белешке које су – захваљујући бризи потомака, надлежних архивских установа или пак пуком игром случаја – успеле да избегну такву судбину. Захваљујући прегалаштву ентузијаста, неки од тих сачуваних дневника су – читав век после времена у коме су настали – дочекали да први пут буду објављени.

Један од таквих дневника је онај који је Карловчанин Богољуб Константиновић (1877–1950) водио средином Великог рата – од јуна 1915. до јуна 1917. године. Бележница Б. Константиновића је – заједно са осталим документима из „породичне архиве” (документи, писма, разгледнице, грађевински пројекти, „фотографске стаклене плоче”) – нађена на тавану куће Стевана Константиновића захваљујући његовој супрузи Јелени, која је о постојању тог материјала обавестила Жарка Димића. Према његовом сведочењу, сав тај материјал био је „прекривен слојевима голубијег измета и прашином”, а сам дневник налазио се у „доста лошем стању”. Мало је, дакле, недостајало да дневничке белешке Б. Константиновића понове судбину поменутих загубљених и уништених дневника. Благодарећи историчару и књижевнику Ж. Димићу наведено сведочанство је на стручан начин припремљено за објављивање и – уз одговарајуће прилоге, коментаре и уводне напомене – предано на увид научној и широј јавности. Појаву ове књиге можемо посматрати у контексту обновљеног интересовања за период Великог рата, до чега је дошло поводом стогодишњице од првог светског сукоба. У вези са тим, током претходне деценије објављен је низ научних чланака, монографија, синтеза, одржани су бројни научни скупови, штампана репринт издања значајних књига, публиковани су зборници докумената, мемоари и дневници учесника. Све је то видно проширило границе научног знања о ономе кроз шта је српски народ прошао током овог великог ратног сукоба, који је умногоме обликовао читав 20. век и покренуо процесе чије се последице и данас осећају.

***

Како би садржај дневника сместио у одговарајући контекст, Ж. Димић се у уводном поглављу осврнуо на Сремске Карловце и Карловчане у Великом рату, као и на однос аустроугарских власти према Србима. „И поред тога што су били држављани [Аустроугарске] они су трпели огромна мучења, шиканирања, затварање у логоре, као што је Арад, убијање под разним оптужбама у својим местима где су живели, а посебна стратишта била су на фронтовима у Галицији, Италији и према Србији. Разне су и чудне људске судбине ових Срба, аустроугарских војника. Једна од таквих је и судбина Карловчанина Богољуба Константиновића. Ипак, не смемо заборавити да је један број Карловчана ступио у добровољачке јединице српске војске током боравка на фронту према Русији где су доспевали углавном дезертерством или заробљавањем, односно након предаје руској армији” – истиче у вези са наведеним Ж. Димић. Приређивач, даље, у уводном поглављу говори о проналажењу Богољубовог дневника и „породичне архиве” Константиновића, за које наводи да су „једна од познатијих и угледнијих карловачких породица”, из које је потекло више свештеника и трговаца. Кроз основне податке о животу и раду Б. Константиновића (стр. 7–9), Ж. Димић нам приближава личност аутора дневника, на основу чега можемо боље да разумемо како садржај објављеног сведочанства, тако и одређене уписе који се не односе само на општа дешавања. Имајући, на пример, у виду да је отац Б. Константиновића био свештеник, постаје нам јасније зашто – као интернирац – недељом и празницима није радио, као и његови релативно чести уписи о похађању богослужења и причешћивању. Ако узмемо у обзир да се школовао на Вишој техничкој школи у Бечу, да се бавио проналазаштвом и настојао да патентира своје изуме, јасно нам је зашто у возу са немачким војницима заподева разговор о „немачким железницама”. Ако уз склоност ка техници имамо у виду и његов таленат за цртање и израду „грађевинских нацрта за куће и качаре”, схватамо зашто у његовој бележници „срећемо” цртеже појединих машина или податке о „уљаним воденим бојама”.

[…]

Од „формалних” одлика дневника, чињеница да је вођен ћирилицом такође заслужује да буде истакнута, због тога што се као једно од националних обележја српског народа током Првог светског рата нашла на удару аустроугарских власти (предисторија забране ћирилице у Дунавској монархији може се пратити од 18. века и Марије Терезије). Дневник јесте био лична ствар, али у времену опште антисрпске хистерије – која је у Црно-жутој монархији прерасла у државни терор над Србима – различите, наоко ситне ствари могле су да изазову подозрење власти (погледати, на пример, сумњичење старешина у вези са разговором који је Б. Константиновић водио са свештеником – стр. 32). Употреба ћирилице – препознатљивог знака и симбола српског народа – у околностима опште србофобије, мржње која је у аустријској и мађарској јавности постојала према Србима, уопште није била пожељна. (Примера ради, један други Сремац, управник Казненог завода у Сремској Митровици др Милан Костић, током Првог светског рата водио је дневник латиницом.) Немамо довољно података да бисмо о томе говорили као о чину личног отпора, али је извесно да је Б. Константиновић, као неко ко се годинама школовао у Бечу, без икаквих тешкоћа могао да води дневник латиницом, што је у наведеним околностима (нарочито у периоду док је као војник боравио у Нађвараду) свакако било доста опортуније.

***

Када је о садржају дневника реч, Ж. Димић истиче да он „не доноси, као што би читалац очекивао, директне ратне извештаје са фронта, о биткама, мртвим, рањеним и страдањима већ носи причу једног Србина, аустроугарског војника, који је тада имао око 38 година и који је очито пратио вести са фронта из аустроугарских извора”. Осврнувши се на још неке ствари о којима дневник сведочи (догађаји из свакодневице једног војника, шиканирања и невоље кроз које је пролазио, кретање цена хране током рата…), Ж. Димић је напоменуо да он представља један „занимљив детаљ у разумевању статуса и става једног Србина, грађанина, Монархије и војника исте која до истребљења ратује против његовог српског народа”. „Овај феномен, нажалост, до данас није историјски и социолошки истражен и нека овај рад служи као један мали прилог за будуће истраживаче ове теме” – додаје приређивач.

[…]

Ратни дневник 1915–1917 Б. Константиновића представља још једно вредно дневничко сведочанство које нам пружа увид у живот „малог” човека током Великог рата. Осим што сведочи о различитим приликама и неприликама којима је „обичан” човек током наведеног периода био изложен, дневник из особеног ракурса осветљава ратно искуство пречанских Срба, прилике у Двојној монархији и уопште једно – како су савременици наводили – „бурно време”. Његово објављивање представља непосредни наставак рада Ж. Димића на осветљавању прошлости Сремских Карловаца и његових становника у Првом светском рату. Бавећи се наведеном темом, Ж. Димић је у монографији Сремски Карловци у Великом рату 1914–1918 (2015) свеобухватно сагледао историју једног града у Првом светском рату, спуштајући притом истраживачку сонду до нивоа појединца, а то је простор на коме се – како наводи један други пажљиви истраживач историје пречанских Срба Милан Мицић – „осећа со историје и истинска текстура стварног живота”. Приступајући на наведени начин истраживању, Ж. Димић је успео да отргне од заборава и осветли судбине бројних људи, али и да, шире посматрано, кроз приказ онога што се дешавало са појединим Карловчанима и једним местом у Великом рату допринесе бољем сагледавању и разумевању бројних појава у вези са историјом пречанских Срба, односно српског народа у Првом светском рату. Проналажењем дневника Б. Константиновића и његовим стручним приређивањем за штампу настављен је, дакле, ауторов предан труд на истраживању прошлости Сремских Карловаца у Првом светском рату. Шире посматрано, објављивање ове књиге представља продужетак вишедеценијског плодног рада Жарка Димића на истраживању историје „Српског Сиона” и „једног од најважнијих чворишта наше историје” (Предраг Ј. Марковић).

 

Цео чланак можете прочитати овде.