Моја корпа (0)
  • Нема производа у корпи.

Едукација

Једно сећање

Будим се, око мене мрак. Чудим се што ме је мајка оставила да овако дуго спавам када сутра имам контролни задатак из математике, а Бог зна колико исту не волим и колико је не знам.

Тумарајући кроз мрак долазим до дневне собе. Крај врата – црна путничка торба. Брат за столом једе сендвич гледајући телевизију. Као и свако радознало дете завирујем у торбу, занима ме где то тако напречац путујемо. Налазим хлеб, кутије неких лекова и даље трагање прекида глас:

– Почео је рат. Мајка је то спаковала. Нисам разумела брата.

Детиње наивно, одскакутала сам напоље призвана гласовима одраслих. Притрчавам мајци, али њено уплашено лице и престрављене очи ме одбијају од намере да јој скочим у загрљај. Никада је такву нисам виђала. Тек сада је разумем…

Првих се дана НАТО агресије ни данас не сећам најјасније. За нас, децу, најбитније је било да нема школе а да времена за играње има напретек. Нисмо схватали шта се са нашом земљом догађа. Нисмо схватали да нас можда већ сутра бити неће. Наше младе године ишле су у прилог томе да не схватамо страх родитеља, њихову стрепњу за свако наше играње по пољанама, шетње по улицама и наивном трчкарању за лоптом. Не знам колико им је пута прошло кроз главу да наш данашњи смех можда више неће чути.

Оне ноћи када су се прозори затресли, отац викнуо колико га грло носи, мајка утрчала код мене и брата престрављена, схватила сам шта значи реч бомбардовање. Одјекивале су детонације нашим градом. Тресли смо се брат и ја загрљени а ја сам схватила да људи и овако умиру. Тад ми је појам смрти постао јаснији.

Када су бомбе пале на фабрику Цер, и градом летели нагорели папирићи схватила сам да град умире. Повређен је, крвари и вапи да му помогнемо. Тада сам одлучила да нашу земљу нећу напуштати. Да ћу оно што је српско увек волети и бранити на неки свој начин. Имала сам седам година, али сам знала да је Србија моја домовина.

Нисам се плашила звукова узбуне, ни одјека бомби. Прави страх спознала сам оног дана када сам, високо на Голији, видела како се дим вије над градом у ком ми је мајка одрасла. У сећању су искрснули баба и деда, ујак са породицом и читаво насеље… Нисам плакала, али страх је паралисао моје тело. Нисам смела сићи с тог брда и отићи мајци да кажем шта сам видела. Тешила сам се да сам погрешила, да нисам запамтила у ком то правцу се одавде гледа ка постојбини Немањића. Кад сам коначно смогла снаге и стигла бабиној кући, мајке није било. Кад се вратила, нисам на њој видела ниједну страну емоцију. Пуна љубави и заштите пригрлила ме је и улила сву снагу коју је поседовала.

Нисам плакала ни онда, када смо пролазећи Новим Пазаром, видели разрушене зграде… Укочено сам посматрала зграду пресечену на пола. Ужасавало ме је сазнање да то што гледам није на телевизији већ баш ту, пред мојим очима, да људи, које смо виђали сваког лета долазећи на распуст, су ту заиста живели. Нисам питала шта је се са њима десило. Било је сувишно.

Тада је било једино битно да су они најближи живи. Не здрави, само да су живи. Тек касније смо прихватали последице, најмлађи и данас уче заправо појединости о овом неправедном догађају.

Наредне године су нас обликовале и училе шта не смемо да заборавимо. Тих 78 дана трајало је челичење сваког бића које је живело у Србији. Тих 78 дана научило ме је шта је Косово Србији. Шта је увек заправо и било. Шта ће увек бити.

У истом периоду 2020. године Србија има новог непријатеља, далеко подмуклијег, али бар не руши наше споменике културе и вере. Не ломи крстове на манастирима, не пали нам огњиште и не скрнави олтар. Не отима нам оно одакле смо сви потекли. Не оштри зубе на оно на шта смо рођењем положили заклетве. Не бере божуре и не претвара у рушевине оно што су нам поносни преци у аманет оставили.

Тих 78 дана су нас научили шта ћемо нашој деци пренети. Не говорим о историји коју ће учити из наручених уџбеника, писаних искривљеном истином. Говорим о храбрости, о борби појединца, о неустрашивости мајки, о јунацима који су новорођенчат спасавали из болница док око њих бомбе падају… о поносу бити Србин, о љубави према овој напаћеној земљи, о љубави према српским манастирима и вери, о томе да не издаш српство и Христа и онда када ти је пиштољ уперен у слепоочницу…

 

пише: Дијана Тошић, Нови Сад

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.