Јавна, тајна и породична историја – Андреј Митровић

Интервју Андреја Митровића из 1999.

 

Приче о Југославији као историјском промашају на који су Србија и Срби протраћили цео двадесети век рашириле су се некако баш пред распад поменуте државе. И још трају.

Двадесети век историчари већ називају кратким: почео је 1914, а завршио почетком деведесетих година. Свету, не и Србима. Један део у сваком смислу ненадокнадивог столећа потоњи су потрошилина прављење заједничке државе Јужних Словена, а остатак на растурање те – сад испаде: од свих омражене – „тамнице народа”. У последњих десетак година мноштво овдашњих доктора историјских наука, академика, пјесника и националних интелигената потрошило је више новинског папира и просторано што би икада испунили резултатима истраживања иоле озбиљнијим од писама читалаца, коњунктурне публицистике и већ чувене рубрике „Одјеци и реаговања”. Тако су прва и друга Југославија отишле у прошлост, испраћене са једва неколико књига историје, али зато товарима писанија која објашњавају како, у ствари, никада нису ни постојале.

Ту врсту заслуга историчарима ће, као и свима, на крају одмерити неки колега по професији. Но, одговор на питање о томе ко ствара проблем „компоновања” и „прекомпоновања” историје саговорник „Времена”, Андреј Митровић, историчар и професор Београдског универзитета, почиње констатацијом да „политичари стварају климу или постављају директне захтеве, односно забране (или предности) за одређена тумачења. Историчари од струке у то – вољно или невољно, интелигентно или глупо – улећу”.

Како долази до промена историјске слике?

Стручно, само ако су нагомилана истраживања која доносе поуздана знања у конфликту са постојећом сликом историје. Други разлог је проналажење капиталне грађе која мења дотадашању слику.

Шта би био пример за то?

Тај случај је карактеристичан – није га чак требало ни пронаћи – питање које је дуго забављало светску и, нарочито, немачку историографију: како је дошло до Првог светског рата? То је било научно питање, али питање „ко је крив” за рат је стално емотизовало ситуацију. У периоду међусобног приближавања Француске и Немачке после Другог светског рата, немачки и француски историчари дискутовали су о проблемима, свесни важности коју историјске представе играју у политици њихових земаља. На крају су потписали изјаву да су питања Првог светског рата у историјској науци решена. Почетком шездесетих година, међутим, Фриц Фишер, један тада мало познати професор историје у Хамбургу, објавио је своје истраживање немачких архива о водећим ратним циљевима Немачке према Пољској у Првом светском рату.

Показао је да су то били апсолутно освајачки циљеви, ничим изазвани са друге (руске) стране. На то су се против његових открића дигли национални историчари, често са бољим политичким педигреом него што га је он имао. Као одговор, сад већ славни Фишер објављује комплетно истраживање у облику прекретничке књиге („Посезање за светском моћи”, 1961) која је показала да је Немачка хтела рат, да је изазвала рат и да је у рату следила своје освајачке циљеве. Када се задрмала земља испод њега – у напад је скочила читава екипа конзервативних историчара – Фишер је објавио „Рат илузија”, у ком аргументује тезу да ни Хитлер није случајан, да чини део континуитета немачке историје…

И тако је то питање скинуто са дневног реда: показало се да једна држава, једно друштво – као Немци у овом случају – не губи престиж признавањем историјске истине о себи. Рећи или прећутати зло постаје велико питање, које поједини људи заоштравају сматрајући да слика о нама мора бити улепша(ва)на. Научни дух и разум на то одговарају: признајмо, јер нико на свету никада није био потпуно чистих руку…

Ако је у пролеће 1914. по Фон Молткеу већ било јасно да се мора ићи у рат, „али нам треба згодна парол”, каква је била и каква је данас парола „Југославија”?

Данашњи тренутак може да политизира, али може и да усмери ка научном решавању питања, прошири слику и поправи нас у размишљању. Југословенска држава стварана је кроз решавање система конфликтних стања и односа унутар југословенског покрета, али је оба пута – једном створена, потом обновљена – коначни историјски резултат био Југославија. Та чињеница засновала је критеријуме за праћење процеса настанка, не запостављајући ни оно што га је ометало. Ово друго добило је мањи значај, јер је резултат био држава која постоји. Када се југословенска држава срушила – на тако страшан начин, са толико крви, лажи и лоших емоција, у чему су Срби, Хрвати и Словенци предњачили, а „млађа браћа” се нашла у чуду – отворено је питање новог виђења Југославије и поновног осветљавања конфликтне ситуације у њеној историји. Погрешно је, међутим, оно што неки од мојих колега чине, покушавајући да играју улогу великог политичара – уназад. На опскурним ТВ каналима, у медијима, на неким научним скуповима – нарочито ако нема онога ко би им противречио – прича се како је то била грешка, да није требало ићи у Југославију…

Накнадна памет је једна ствар, а потреба за истраживањем да ли је то била грешка од почетка или је савремена ситуација створила околности које су ту Југославију коначно довеле у питање – сасвим је друга ствар. Сводећи то на општи теоријски став, могли бисмо рећи: финално решење у историји – за које се касније покаже да није финално решење – дозвољава нам да преиспитамо решења и променимо слику, али док је неко решење пред нама, док постоје Сједињене Америчке Државе, бесмислено је говорити како није требало да настану…

Шта би се из тога могло извући као „историографска грешка”?

У опусу једног дела аутора тезе да је Југославија била грешка могу се наћи ранија дела која не оспоравају Југославију, какву год. Људи имају право на промену мишљења, па макар и због чињеница…
Људи могу, али стручњак не може. Тачније, може само на основу правила струке. У том смислу чини ми се да имамо крах или, блаже речено, показатеље лоше ситуације у којој се струка сада налази. За питање Југославије врло је значајно што она историјски није довољно истражена. То не значи како нема пажње вредних истраживања, али се у том контексту могу разматрати и два спољашња показатеља.

Колико имамо историја југословенске државе?

Две-три, углавном настале осамдесетих година, пред крај распада. У светској историографији, свака држава има на десетине својих историја, „малих” и „великих”, књижица и вишетомних издања… У једној дискусији са колегама који су писали историју Југославије и којима сам помагао да она буде објављена, рекао сам: Ви сте старој Југославији дали петицу. Сад ће доћи генерација која ће јој дати десетку. Та држава је, ја мислим, заслужила једну солидну седмицу. Тада је то било богохулно, али инсистирам: ако упоредимо ту државу која се због догми није могла и није довољно испитивана, са ситуацијом у Грчкој – а тада се говорило „пропао као Грчка”, „дужан као Грчка”; или питање Италије и Мусолинија, Немачке са Хитлером и данас… – испада да је диктатура краља Александра била дечји вртић.

Када то узмете у обзир, јасно се види да ту државу нисмо испитивали, ни Краљевину Југославију, ни социјалистичку. Тако сад имамо слику која се заснива на политичким предрасудама, свеједно да ли владајућим или опозиционим, али међусобно супротстављеним предрасудама. И прва и друга Југославија су функционисале – ту тезу сам спреман да браним – на српско-словеначкој слози. У тренутку када су „Срби” рекли да Словенци „могу да иду”, довели су у питање Југославију, макар због тога што је Југославија настала као заједница Срба, Хрвата и Словенаца.

Чиме је овај део Балкана заслужио такву историјску судбину?

Неке колеге, један део пореклом из „комитетске интелигенциј”“, траже „кривицу” у XIX веку. Историјска логика и правила струке, међутим, захтевају да се пажња најпре усмери на непосредно прошло време. Титово време је дуго трајало, а да није решило читав низ проблема. Основно је питање заједничке привреде, која као један привредни систем није функционисала ни у Краљевини, да би у другој Југославији међусобне разлике делова земље биле још и повећане. Узрок се може тражити у бирократском друштву.

Социјализам је сломио грађанина-предузимача, оног који је – често насупрот образованом али конзервативном грађанину европског XIX века – изборио демократске државе света, оног предузимача који је лично, сопственим капиталом градио – а не манипулисао општим богатством државе, како то чини бирократија, нарочито идеолошки дисциплинована бирократија. На крају је и војска постала зависна од регионалне бирократије па – кад је дошло до стани-пани ситуације – државу једноставно није имао ко да брани. Уместо идеологије будућности – какву има развијени свет у облику идеје о, на пример, уједињеној Европи – „добили” смо национализам, и то онај који на питање о демократији одговара класичном грешком, анахронизмом националне државе без предузетника.

Да ли би то значило да се ни ствари у овој Југославији неће завршити док се не распадне до последњег „националног” атома?

Ја не „откривам” истину нити је знам. Та врста напетости је, очигледно, још увек присутна.

Има ли употребљивих аналогија у развоју српске историографије са данашњом ситуацијом?

Постоји дисконтинуитет у реализму, рационализму и – у крајњој линији – стручности наше историографије. Национална идеологија и историјска свест испуњени су „великим временима” прошлости. Имамо једну национално обојену фазу без довољно научне контроле, мада имамо и Јована Рајића у XVIII веку и – моје млађе колеге су у праву кад истичу и тог „озлоглашеног” – Пантелију Срећковића. У XIX веку појављује се Вук са здраворазумском научношћу, Караџић који, мада накнадно, признаје насиље устаника над муслиманским становништвом, кршење задате речи…

Ослобађање Београда у Првом српском устанку пратио је велики покољ становништва; када су везир и Турци изашли из града, устаници су их напали и побили. Леополду Ранкеу је Вук Караџић прећутао Сјеницу, причајући му да је Карађорђе узео на јуриш. Касније, Вук признаје: „На моју срамоту и на срамоту мојега народа ја господину Ранкеу нисам рекао да је Карађорђе Турцима обећао слободан излаз…” Рећи или прећутати зло постаје велико питање, које поједини људи заоштравају сматрајући да слика о нама мора бити улепша(ва)на. Научни дух и разум на то одговарају: признајмо, јер нико на свету никада није био потпуно чистих руку. Признањем се пролази кроз, употребићу ту реч, колективну катарзу, али – што је важније – њиме се ствара рационална ситуација. Знамо ко смо, не лажемо ни себе ни друге и са том свешћу покушавамода идемо у будућност.

Да ли би се могло рећи да смо без катарзе признања осуђени на колективну фрустрацију?

Јесмо у депресији. Отуд смо склони да све видимо мутно, па и у прошлости. Сад више не верујемо у „лепшу прошлост”, а 1989. године се страшно веровало у „лепоте средњег века”. Стојан Новаковић, велики историчар – за кога неке моје колеге данас нетачно тврде како није био југословенски оријентисан, мада је написао утопију о Београду у XXI веку као срећној престоници срећне Југославије – говори о нашој прошлости као историји лоших примера и да на њу, ако желимо да се окренемо будућности, само тако треба гледати. У овој депресији, склони смо да прихватамо свашта, теорије менталитета, „вечита” одређења, „српску душу” као небеску или као савршен израз подаништва… То су последице депресивног времена, у ком реалност не пружа упориште оптимизму.

Комунизам је, увођењем необразованих слојева у први план и теоријом авангарде, прогласио време које долази за величанствено доба, време херојства и необичних људи. Том сликом сам је себи помогао да пропадне: она не одговара стварности. Ту се комунизам срео са хришћанством, и то оним раним, које је пропагирало мучеништво, велике подвиге и херојства која дају легитимитет не само идејама, него и стварности. Враћајући се оном питању о фазама наше историографије, можемо говорити о националном романтизму, потом раздобљу јачања стручности и научности сагласно цивилизационим тековинама европских векова рационализма и науке и, поново, о идеализацији – сад комунистичког епа о херојима који су нам донели најбоље и обећавају најбоље. Југославија је српски успех. Срби су са Југославијом ушли у једну велику заједницу, заједницу која је старе цивилизационе разлике покушала да премости.

Чини се као да су „историјски” покушаји осврта на кратки двадесети век већ претворили у став да је свака Југославија српска катастрофа, српска грешка…

Не. Рећи ћу да је Југославија српски успех. Срби су са Југославијом ушли у једну велику заједницу, заједницу која је старе цивилизационе разлике покушала да премости. Југославија је 1918. настала на демократски начин, у њеној првој влади нашли су се представници свих историјских покрајина, политичких партија – осим Хрватске сељачке странке, која је у тренутку оснивања била оријентисана антијугословенски – и представници три највеће конфесије. Озлоглашени Видовдански устав био је демократски устав, што не значи да није имао слабости. Нова истраживања показују да је Видовдански устав уградио све социјалне тековине XIX и XX века сагласно тада најнапреднијем – у погледу заштите грађана – у ставу Вајмарске републике.

На крају, био је то устав који је инсистирао на слободним изборима, унео у бивше аустроугарске делове Југославије слободне изборе, слободно гласачко право мушкараца – тако да су се сељаци тих крајева, по први пут у историји, појавили на изборима. Таква држава је значајан српски успех, будући да јој је Устав Краљевине Србије био прва, а вајмарски друга парадигма; у њој су – што, прелазећи преко захтева сопствених програма занемарују овдашњи националисти – сви Срби живели у једној држави и, што је врло важно, сви Срби су у тој држави живели без угњетавања, нарочито без угњетавања других народа. Југославија је обећавала да Срби и други народи у њој могу да живе. Непревазиђени Други светски рат одлучио је судбину Југославије, јер нам се поновио грађански рат који нисмо признали.

Уместо Југославије могла је бити и Велика Србија?

Шта је Велика Србија? Шта је Велика Италија, Бугарска, Немачка, Румунија… „Велика” не подразумева, не мора подразумевати територију већ моћну, снажну, напредну, привлачну националну државу. Ја сам 1991. рекао да је овде први пут на делу великосрпски програм и ушао у сукоб са онима који су тврдили да је Југославија великосрпски програм, али и онима који су тврдили да је Југославија српска катастрофа. А рекао сам то јер „Срби” хоће да граде своју државу не водећи рачуна да на тој територији живе друге нације. Југословенска идеја подразумева консензус о заједничком животу и, посебно, да заједничка држава мора бити демократска. Наравно, да ли ће она то и постати зависи од политичких снага и односа, али сама идеја Југославије подразумева демокартију.

Ако сам добро разумео, рекли сте да се Југославија распала због незавршеног грађанског рата вођеног од 1941. до 1945?

Не, она се распала зато што није решила питање своје привредне и друштвене интеграције. То је битно питање, а како није решено, наслеђени национализми и непризнат грађански рат добили су прилику – и одиграли су своју улогу – најжешће у централном делу територије, где се сусрећу Срби, Хрвати и Муслимани, на истим оним местима на којима и Други светски и, у његовој сенци, грађански рат. Сасвим упрошћено говорећи, незавршен је био и Први светски рат. Краљевина Југославија покушала је да прикрије чињеницу да у једној држави живе народи који су у светском сукобу били на различитим странама фронта. На пример, мало је познато да је на Церу изгинуо Загребачки корпус, цвет хрватске омладине је изгинуо под заставама Аустро-Угарске…

У борби са цветом српског сељаштва?

Да. То је траума. Не само из овог искуства, него и због разлога здраве памети, ја бих прво то признао и објаснио, а потом се договарао о заједничком животу.

Да ли историјска струка у овој Југославији има потенцијала да уочи и не понови грешку прећуткивања неславне стране сопствене прошлости?

Мислим да има. Средња генерација историчара у Београду јесте на том нивоу: боље су образовани и имали су више веза са светом. Средњу генерацију помињем зато што ова млађа нема веза са светом. Други елемент за оптимизам је то што смо, у рвању и са националном и са социјалистичком идеологијом, успели да афирмишемо научну истину као идеални циљ коме се тежи. Треће, та генерација је сада у годинама инвенције и снаге мада се, истовремено, налази на прагу искушења – јер време стваралачке снаге пролази.

То видимо по најстаријој генерацији, још владајућој, огрезлој и у национализам и у бирократски историцизам. Средња генерација колега можда ће успети, ако добије перспективу, што значи појачану рационалност целог друштва, појачане везе са светом и учешће у размени знања. На везама са светом овде инсистирам јер сад имамо веома ограничену размену, до те мере да један број мојих колега уопште не осећа потребу за разменом знања са светом. Кад би мало „изашли” да сопствене резултате погледају у односу на туђе, морали би да признају провинцијалност сопствене историографије.

 

Александар Ћирић

 

Интервју преузет са сајта Време.

 

Више о историјским размишљањима Андреја Митровића можете пронаћи у књигама Југославија на конференцији мира и Разграничење Југославије са Мађарском и Румунијом. Поручивањем једног од овог два наслова стичете право на поклон-књигу са списка који можете видети овде.