Из историје Новог Сада
1. фебруар – Дан Новог Сада
Дан када је 1748. године Нови Сад проглашен слободним краљевским градом, када је царица Марија Терезија потписала „Повељу слободног краљевског града“. Нови Сад је том повељом стекао аутономију високог степена у оквиру тадашње Хабзбуршке монархије.
Поводом обележавања Дана града, у овом тексту доносимо вам занимљиве приче из историје Новог Сада. Откријте како је изгледао свакодневни живот Новосађана, како су се дружили, опуштали и – облачили!
Корзирање
Главна градска шеталишта XIX века
У првој половини XIX века радо су Новосађани одлазили у шетње и на излете у природу, нарочито на кермесе у велики Владичански врт у Кисачкој улици на крају вароши, затим у Футошку шуму изван грда према Футогу, на Транџамент поред Тврђаве, у Каменички парк, на градску променаду и на обалу Дунава. У време процвата „српске националне ствари“, током друге половине XIX века, главно шеталиште било је у Дунавском парку, а на месту званом променада свирала је војна музика.
Након Буне шеталиште је осветљено са чак седам фењера! По старом великом језеру парка пловило се лети чамцима, а зими је ту било клизалиште. Но, „Застава“ из 1885. пише о новој страсти која омета шетаче, а то је један нови „шпорт (забава), кога у већим местима већ одавно познају под именом велоципедиста-двоколичара“. Новинар упозорава да се „тај њихов шпорт не тера тамо где је и њима, а и публици на сметњи“ и да „ваљда мудрују иста господа, да је наша публика пре позвана да се њима за љубав уклања са тог места шеталишног, да се они могу башкарити?!“
XX век у Новом Саду
Крајем прошлог и почетком овог века, људи су се радо окупљали и у некадашњем парку (на месту бившег Музеја Револуције) са „ринглшпилом“ (вртешкама, љуљашкама, стрељанама…). тридесетих година, главно шеталиште Новосађана средњих и старијих година налазило се на левој страни главног трга и улице Краља Александра (Народних хероја) до Јерменске цркве (преко пута данашње поште). Корзо за младеж (ђаке, студенте и трговачко-занатлијску омладину) био је сваке вечери на другој страни те улице, од Градске куће, поред Клајнове палате до Париског магазина. Гимназијалци су били обавезни да носе плаве или црне ђачке капе са амблемом Гимназије. По боји „шнурев“ могло се знати који разред похађају, а тзв. „цензори“ из VII и VIII разреда имали су око доњег дела капе златне ширите. Често су старији гимназијалци ишли и гологлави, да их дежурни професори не би препознали кад остану после осам увече на корзоу.
Гимназијалке су носиле француске капе. Ученице нижих разреда имале су плаве маторске хаљине и на левом рукаву сребрне ширите одговарајућег разреда, а ученице виших
разреда – плаве блузе са високом крагном и на левом рукаву златне ширите.
Оружја женске сујете
Романтичарска поезија XVIII века пропагирала је један сасвим нови тип жене и женске лепоте, која ради витког стаса носи „салуп мидере“ или корсете, свира неки
инструмент, плеше „танце минете“, а њен ход је „а ла гранде“. Да би „оног времена госпођице“ биле довољно „ноблес“, често су постајале прави „мучитељи свога тела“.
Тадашња јавност често је реаговала против појединих модних новина, па тако и оних у одевању. Највише реакција у јавности изазвало је ношење корсета и мидера, који
су јако стезали горњи део тела, од струка до изнад груди, при чему је наглашавана њихова штетност по здравље. Један акт Намесничког већа 1786. Говори о томе да је на једном
балу једна осамнаестогодишњакиња Терезија Гал умрла од излива крви на мозак, до којег је, наводно дошло, услед веома тесног корсет.
Забрана ношења корсета
Сходно томе, Намесничко веће тражило је од Магистрата да се девојкама и женама забрани ношење корсета. Мидер и корсет је дуго био једна од омиљених лекарских опсервација. У листу „Женски свет“ из 1885. је и чланак др Берталана Штилера, који са медицинског аспекта говори о штетности овог, како га је назвао „оружја сујете“. Он тврди да се код оних жена које носе мидер, тело развија неприродно. „Нежни вити стас, којим је жена по природи обдарена, сасвим се губи у оном неприродном и убитачном стешњавању грудних ребара, које опет највише шкоде органу дисања. Др Штилер назива мидер „правим мучењем човечијег тела“.
