Потрошена светлост: Истраживање рата и људске окрутности које пркоси жанровима

Потрошена светлост, трећу књигу књижевнице и критичарке Ларе Посон, није могуће сместити у неки од познатих жанрова и структура нарације. За ову књигу не може се рећи да је мемоар, као њен последњи наслов – This is the Place to Be из 2016, иако ове две књиге имају неке заједничке стилске одлике.

Није у питању ни репортажа, мада је Посонова радила као дописник у Анголи, Обали Слоноваче, Малију и Гани. Потрошена светлост сврстава се као прозно дело, мемоарски спис и историографија – помало збуњујућ и опречан трио.

Шта је књига заправо? Фрагментарни пасуси на овим страницама воде нас кроз инвентар предмета постављених у дому безимене нараторке. Ту су тостер, млин за бибер, укоснице, коре од лубенице, магнети за фрижидер, примерак Фајненшл Тајмса и још свашта. Нараторка – није јасно треба ли да је посматрамо као саму Посонову, али истих су година и чини се да деле искуства – даје нам близак увид у ове предмете. На почетку испливава слика њеног живота, њене личности и животних филозофија, а онда и портрет читавог света.

Почињемо са претходно споменутим тостером који је нараторки поклонио комшија. Ауторка уочава да је дугмад на њему „у облику куглица пацовског измета“. Са стране су одштампане речи које укратко описују Антропоцена: ЗАГРЕЈ – ОДЛЕДИ – ОТКАЖИ.

Свако опажање претвара предмет у нешто ново и говори нам о свету који настањује. Дебела, црна „сукња“ тостера нараторку подсећа на једну жену у сличној сукњи коју је видела у аутобусу за Оргиву. Затим нам препричава насилно сећање које јој је жена открила: тореадор је наредио њеној мајци да попије рицинусово уље како би се изазвао порођај, а он је потом усмртио новорођенче. Посонова живописном и непоколебљивом прозом описује:„…мирис мајчиног пролива и тишине која се спустила попут тешког сомота кад је цигла продрла у мекану лобању њеног брата.“ Сваки пут када приповедачица угледа тостер, сети се те трауме. И пита се: шта би могло да ме наведе да постанем толико окрутна?

Широки мисаони процес ове књиге води нас кроз простор и време, до Газе, Анголе, Северне Ирске, Јужне Африке, Ирака, централне Европе и даље, кроз 20. и 21. век. Посонова је описала своје искуство извештавања о грађанском рату у Анголи као нешто што је значајно утицало на њу. Ипак, књига Потрошена светлост није чиста биографија, већ се у њој описују  предмети рата (гасне коморе, бомбе, пушке), те читалац бива присиљен да схвати како механизми које је створио човек намећу институционализовану суровост.

Можда књига на неки начин објективизује трауму. Или, пак, указује на могућност разумевања живота и смрти, људске окрутности и патње. Истоврмено она даје наду. Неки предмети, попут месингане кваке, поседују богату историју и велики значај. Може се рећи да је ова књига такође и љубавна прича. Ауторка се кроз текст обраћа неименованом лику, који се на крају усељава у њен дом. Изван конкретног, књига задире у недостатак у коме ствари постоје.

На тренутке није лако разумети шта представља срж књиге Потрошена светлост.  Ипак, дело без сумње оставља снажан утисак. Изазива у читаоцу осећај да је реалност коју нараторка познаје лична халуцинација, низ веза које је изабрала да створи и које би могла изнова да направи и замисли само када би погледала поново.

Извор: Financal Times, Niamh Donnelly