fbpx

Едукација

Историјски забавник препоручује – странци који су нас волели

Није много појединаца који су у најтежим тренуцима по Србију похитали у помоћ и земљи и народу, и остали и онда када се чинило да наде нема. Напустивши удобност свог дома они су добровољно дошли у пакао рата често не жалећи да за незнанце дају и своје животе.

Управо ови појединци о Србима су писали најискреније – истичући врлине, упорност и храброст српских сељака-ратника и заувек у историју уписујући све оно што су са нашим народом преживели током страшних година Великог рата.

Баш зато, имена тих људи треба да се памте вечно! Александра Богдановић, уредница Историјског забавника ове недеље за вас је издвојила три наслова страних аутора – пријатеља Срба из најтежих дана који су писали о својим доживљајима са нашим народом током Првог светског рата.

СА ЖЕНСКОМ ЈЕДИНИЦОМ У СРБИЈИ, СОЛУНУ И СЕВАСТОПОЉУ – Шта је записала Изабел Хатон

Наслови књига често не реферишу о самом садржају, већ га обједињују, дозвољавајући нам само да наслутимо могућа дешавања. Истина је да ћемо, читајући ово дело, проћи и кроз Србију и кроз Солун, па и Севастопољ, али оно што је у наслову скривено јесте готово лирски стил др Хатон. Мада обилује историјским фактима, реалним догађајима, ипак, не можемо се одупрети утиску да читајући, заправо гледамо вешто скројен документарни филм, праћен благим гласом нараторке, чиме се читалачко искуство подиже на један виши ниво и губимо свест о крутим историјским записима, а чињенице прихватамо спонтано и несвено, упијајући их лиричношћу и суптилношћу стила докторке Хатон.

Пред нама је једна културолошка студија, ратна прича, али и све оно што се крије у тишини између два артиљеријска напада. Докторка Хатон, иако описује и ратне походе, поразе и победе, говори и о ономе интимном и скривеном, о сазнањима до којих може доћи само неко ко брине о рањеном човеку, па ћемо уместо пуцњева чути и шакале који завијају, фијук ветра, али и звуке фруле, видети Србе како играју коло, отварајући круг за све присутне, превазилазећи језичке баријере.

У редове ове књиге докторка Хатон унела је све немире хладних ноћи, страхове обичних људи који униформом добијају нови идентит, болове и трпљење, али и надања, шале и хумореске, сву музику и речи песме Тамо далеко.

Ко је била ова Шкотлађанка? Зашто јој Срби тепају „мала докторка“? Чиме је заслужила толико поштовање и љубав читавог народа сазнајте из прве руке, читајући управо њене мемоаре, исечке сећања, потпомогнуте дневничким записима.

СТРАНКИЊЕ О СРПСКОМ ВОЈНИКУ И СРБИЈИ У ВЕЛИКОМ РАТУ

Понекад се чини да би се историја читавог света могла препричати само описујући ратове, оно што им је претходило и бележећи последице, а када је сам рат у питању можда је најбоље становиште да се он, као појава, најбоље може видети из болница. Мада звучи као суморна и невесела тема, као и сам рат, болнице су ипак у себе сабрале, поред болести и смрти, као првих асоцијација, и највеће хуманисте: не постоји светлији пример човекољубља од оног који говори о подређивању сопственог живота нечијем туђем.

Све докторке, све медицинске сестре које су прошле кроз ужасе Великог рата оставиле су сведочанство у види својих записа. Ређају се утсици сестара часнијих од оних које служе самом Богу, примећујући величину малог српског војника, остављајући за собом записе и сведочанства попут оног др Елси Инглис: „Кажем ти да су ови људи прави дивови… Стварно не знам одакле долази ова раса ратника, али могу рећи да су они прави Божји људи“.

Много оваквих сведочанстава скупљено је међу корице књиге Странкиње о српском војнику и Србији у Великом рату чинећи их доступним свима у част странкињама које су нас волеле.

СА СРБИЈОМ У ИЗГНАНСТВО

Авантуре једног Американца, тачније Фортијера Џонса, са војском која, како сам каже не може умрети, лична су записи овог америчког новинара, који је послат како би извештавао о дешавањима у Великом рату. Како рат, посебно не Велики, не придаје важност звањима, и сам бива укључен у различите догађаје, па и у онај, нама познат као голгота преласка преко Албаније.

Своју књигу објављује у Њујорку и посвећује је српским „чичама“, највећој његовој фасцинацији. Са њима се сусреће већ по самом доласку у Србију и за њих каже да: „Од свих свежих, неотрцаних ствари које је Србија у изобиљу нудила посетиоцу са Запада, ниједна није довољно дочаравала прави дух нације, а сигурно ниједна није била тако живописна као ове чиче из војске“.

Фортијер Џонс сведочио је сценама евакуације, бежању, био на Косову и у Призрену и са неумирућом војском прешао преко планина. Краљ Александар одликовао је Фортијера Џонса Орденом Светог Саве – ово је његова приповест.

Обавештење о слању рукописа

Уредништво ИК Прометеј обавештава све заинтересоване ауторе да у наредне две године нећемо имати могућности за разматрање нових рукописа. Због већ попуњеног издавачког плана за 2020. и 2021. годину нећемо примати и разматрати нове предлоге. Захваљујемо се свима на разумевању и стрпљењу.

Пријава на билтен

Будите обавештени о новостима и акцијама у ИК Прометеј.