Инвалидност, традиција, веровање и сујеверје (2. део)

За разумевање корена дискриминације особа са инвалидитетом приповетка Милице Јанковић под називом Тетка и теча („Смрт и живот”, 1922) значајна је из више разлога. На почетку приповетке наилазимо на ужасавајући речник којим Милица описује свој први сусрет са тринаестогодишњом сестром од тетке Анком. Но, можда више од речника упада у очи чињеница да је Анкином физичком изгледу дат сувише велики значај. Ево како и колико опширно Милица описује Анку:

„[…] Сава се враћао, а за њим се котрљало нешто живо, мало и округло, више налик на неко буренце, него на људско биће […]. Ништа на томе створењу није личило на дете, а била је висока колико дете од три године. Глава велика и дугуљаста: испод ошишане ретке црне косе видео се полеп као у мале деце; очи јој биле црне, сићушне, једва су вириле из коже, као у прасета; лице збрчкано, дебело, маторо; нос пљоснат толико да је са профила изгледало да и нема носа; уста се нису могла превидети: она су била ту, огромна, истакнута као у сома, са набраним плавичастим уснама. Личила је на неку животињу:на јежа, на прасе, на рибу, само на људско биће није личила, ни на одрасло, ни на мало, још мање. Руке су јој такође биле збрчкане, округле, ситне и дебеле”

Надаље, Милица описује и објашњава свој страх и радозналост:

„Ја се запрепастих и уплаших. Чинило ми се да у њој има неки зао дух који и мени може наудити. Но и поред страха и неразумнога, несвеснога гнушања гледала сам је са неком неодољивом радозналошћу.”

Дискриминишући став по коме неко ко изгледа другачије истовремено изазива и гнушање и радозналост, док свој усуд преноси на околину – донекле је ублажен чињеницом да је то став десетогодишњег детета. Касније, док је школујући се становала код тетке и тече, Милица се „навикла” али је и даље према њој осећала сажаљење. Но, некако посебно боде очи, боли и застрашује став мајке према ћерки са инвалидитетом. Миличина тетка Љубица огорчено говори:

„Да знаш колико сам желела да ми прво дете буде ћерка и Бог ми је испунио ту жељу. Боље да се није ни родила. Кад путујем са њом, плаћам карту упола цене;она је увек дете. То је сва корист од ње.”

Ма колико се дубоко, дубоко не сложили са оваквим ставом, мало касније имамо прилику бар да схватимо одакле он потиче. Анка, која „није запремала много места” играла се луткама и шила им одећу и, кад је већ поодрасла, тетка би шапутала: „Играј, а мајку никад нећеш да одмениш, ни да обрадујеш.” Анка, која се посматра углавном као предмет, никада неће испунити традиционалну улогу жене у друштву: никада неће бити домаћица и мајка. Чак и када Милица покуша да убеди тетку да Анка није глупа и да је треба учити кућевним пословима, па и „чему из школе”, добија овакав одговор:

„Само ми о томе немој говорити, молим те! Она је сад као дете, па нека таква и остане. Она не зна да си ти млађа од ње и да растеш, а она да стоји. Ако би је нечему научили, она би могла то сазнати и бити несрећна. А доста је у кући и једна очајница.”

Управо на овом месту, ова нам приповетка може дати и објашњење убеђења да особе са менталним инвалидитетом не треба ничему учити. Чак се има утисак да мајка не штити ћерку, већ себе. А да Анка није неко ко ништа не схвата показало се и када ју је Милица изгрдила што пије ракију коју су јој родитељи давали уз кафу. Анка јој је обећала да више неће пити и годинама после је још држала задату реч.

Миличина приповетка Тетка и теча јасно нам осликава чињеницу да су особе са инвалидитетом изложене сујеверју. Оно је уочљиво у причи да се Анка разболела услед вихора, као и у причи о другом браку Миличине тетке. Први муж јој је био пијаница, па се после годину дана развела. Када се удала за Миличиног течу Милана, баба која ју је дуго лечила једном јој је рекла „да би она можда умрла да није тако наказно дете родила. Овако ју је, […], бог очистио и разрешио проклетства”.

Као контрапункт мајци и браћи, који јој на превару узимају поклоне, стоји Анкин отац. Пуна је љубави и топлине слика коју Милица гледа једне ноћи: „Уз течину седу главу лежи њена наказна глава и његова жуљевита рука и у сну милује по коси несрећно рођено његово дете.” Он је био тај који је прихватио своју судбину (против које ни врховни старогрчки бог Зевс није ништа могао) и није оставио своју ћерку као заморче на бечкој клиници.

Али после рата Милица сазнаје да су тетка и теча погинули, а да су Анку одвели Аустријанци: „Да је показују у циркусу као чудо…”

Можда нову светлост на инвалидност може бацити и размишљање рањеног војника из приповетке Спасиоци („Чекање”, 1920): „Иде кроз редове мртваца, кроз ноћ, кроз кишу, авај, не иде, већ пузи, он човек поносит, један од првих у селу […].” Тиме што је истакла да војник „не осјећа понижења” јер се бори за живот, Милица је показала које стереотипе жели да сруши. Она је против традиционалног начина гледања на ствари по којима мушкарац (па и жена) мора бити здрав, физички јак, достојанствен…

Мотив неприхваћености – особе са инвалидитетом „као сав нормалан свет”

Баш као у приповеци Тетка и теча, инвалидност као нешто што изазива страх и представља сметњу околини јавља се и у приповеци карактеристичног наслова. Реч је о приповеци Наказа („Чекањеֲ”, 1920). Стигавши у бању, Милица сусреће девојку о којој закључује да је „глухо нема идиотка” јер јој је „поглед пун радости раздраганости и среће и још нечега тако страшног, тако неприродног”. Након тог сусрета, Милица размишља:

„Свако место има своју наказу. […]. Али готово свака бања има своје чудовиште. Могло би се захтевати од управе да забрани долазак у бању тим просјацима, на које се болестан. и због тога већ нервозан човек стреса или гади:[…]”.

Ако је при првом сусрету са сестром од тетке Анком Милица била дете, овде овакви ставови чуде, будући да су изречени у поодмаклој фази Миличине болести. Или су они само одраз неприхватања себе саме. На то, више година касније, указује и њено размишљање о човечјој души, која у лепоти природе и тишини бањске ноћи „мири се са животом и слатко јој је”.

И баш у том тренутку она оживљава потресну причу коју је чула о „накази” која проси, која се најпре пропила, а потом неколико година касније изгубила дете. Ћеркица се играла код огњишта, а пијана уснула и глува и нема мајка није чула њено вриштање када се запалила. Негде пред одлазак из бање Милица је видела уплакану и разјарену мајку како безуспешно покушава да испрошеним новцем плати неко сељаче да ћеркин гроб пренесе у село. Овај њен покушај Милица је пропратила коментаром који се више пута јавља у овој приповеци: „Бедница, она је много желела да личи на остале људе!” Иако је раније закључила да је њој и „накази” заједничко то што воле природу, Милица не оставља простора размишљању да је глувонема ментално недовољно развијена мајка, сестра и ћерка суштински исто што и свака друга мајка, жена и ћерка. И та жена којој не сазнајемо ни имена воли и жали исто као и свака друга.

Смернице – давање себе и једнаке могућности за све

Неприхватање инвалидности, али и извесне смернице какви треба да будемо налазимо и у причи У санаторијуму („Чекање”, 1920). Ту Милица жели да зна истину о својој болести, због које постаје „јетка и пакосна”. Данима у боловима, размишља о пријатељима који је више не обилазе и цинично, али рекли бисмо исправно, закључује:

„Само док можеш давати, нешто вредиш. Што више дајеш, више те воле. И зашто је онда човек захвалан? И шта на послетку и тражи кад је тако? Кад сам себи не можеш више ништа дати, шта тражиш од других? Кад опет будеш могла дати речи, осмех, веселост, срце, онда опет и тражи.”

Ипак, Милица окреће другу страну медаље и одмах за овим негативно поентира: „Њој се чини да јој онда више ништа од другога неће требати и да се њена душа овога пута усамила за увек.” Иако је можда не оправдавамо, рекли бисмо да можемо да разумемо Милицу, чију пажњу највише привлачи снежна белина. Ова усамљена жена, која је због болести испробала све и свашта, чезне за миром и спокојством и „чини јој се да само жена са склопљеним очима за навек и са склопљеним уснама не прича више о љубави”.Уместо да добије љубав, Милица губи и кочијаша, коме нема шта да замери. Сада у санаторијум мора ићи трамвајем, а од куће до трамваја мора имати „вођу”. Поред тога што користи лош израз, Милица то своје искуство овако описује:

„Виђала би и сретала своје познанике здраве и пркосне на мразу и одушевљене и веселе том белом лепотом. И вређао је по који зачуђен поглед непознатих људи и болео је сваки сажаљив поздрав познаника.”

Пуно тога је на нама и до нас, али и до нашег окружења. У причи Наказа, где срећемо сажаљење, а не сазнајемо зашто се млада, глува и нема жена пропила. И овде наилазимо на исту реакцију околине, коју можда можемо разумети, али је не можемо одобрити. Не можемо јер то није подржавајућа реакција у друштву у ком сви имају једнаке могућности. Милици треба кочијаш, који одлази за већом зарадом, а не сажаљење и чуђење.

Ка прихватању

Нашој списатељици треба времена да прихвати своју и туђу инвалидност, али се то ипак догађа. У тексту Познанство са Шантићем („Плави, доброћудни вали”, 1926) након што је у Мостару упознала већ остарелог великог Алексу Шантића, па потом примила и писмо од њега, још увек млада Милица каже: „А ја сам мислила како је живот велика ствар и како има нешто због чега и кљастима и богаљима вреди живети.” Ако овога пута мало зажмуримо на речник, позитиван став је ипак ту.

Ка прихватању иде и крај ратне приповетке Чарапе („Чекање”, 1920) када ужаснута мајка схвата да њен поклон не треба њеном сину. Из далека је дошла да га посети у болницу, али чарапе које му је плела целе зиме њему више нису потребне. Нису, јер нема ноге. Војник који више није несрећан због себе већ због мајке, исправно резонује:

„Једна граната однела ми је обе ноге. Страшне су то биле муке, али сад су прошле. Добићу вештачке ноге, моћи ћу полако да идем… Добио сам златну медаљу за храброст…”

Мајка је свесна да је боље тако него да је – као сви остали из његове чете – погинуо. Али ма колико да се труди, не може да престане да плаче и њене сузе падају „на увијена колена њеног онакаженог великог детета”. Рекли бисмо да нас придев “онакажен” враћа оној причи да тело мора бити лепо, здраво и јако. Нарочито ако је реч о телу војника.

***

Ако сумирамо све до сада изнето, можемо рећи да Милица Јанковић иде доста испред свог времена. То се види по умећу да ужива у ситницама живота, али и по снази да захтева достојанствен живот, без сажаљења, а ако тога нема, таквом животу треба учинити крај. Али, она достојанство види и тамо где га други до сада нису видели: у животу војника коме је граната однела обе ноге. Но са друге стране, и она (п)остаје заточеник предрасуда друштва у ком живи. Још као дете сматра да ментално и физички недовољно развијену сестру Анку треба учити кућним пословима. Али као одрасла у гестовима ментално недовољно развијене, глуве и неме жене види само покушаје да личи на остале људе. Ипак, сусрет са Миличиним предрасудама и предрасудама њене околине, људи са краја 19. и почетка 20. века, пружа нам прилику да бар мало осветлимо дискриминацију данас.

 

Ауторка: Јелена Загорац