Интервју Славице Гароње за „Књижевне новине”

Писац и читалац су две самоће

пише: Каја Панчић Миленковић

Славица Гароња (Београд, 1957), професорка универзитета и књижевница, 2022. године је објавила три књиге: роман Шапати Мале Влашке у издању Прометеја (награда „Радован Бели Марковић”), збирку приповедака Селена, или приче из зелене кутије (СКЗ), а приредила је и књигу изабраних приповедака Милице Јанковић, Једна могућа аутобиографија (Београдско читалиште и Прометеј). Више деценија се успешно бави и науком о књижевности (фолклористика, женска књижевна историја, књижевност Срба у Хрватској), и белетристиком.

Питамо нашу саговорницу, да ли је учинак прошле године био „планиран”, или је више био сплет срећних околности?

Све је то, као уосталом, и моје раније књиге, резултат вишегодишњег рада, а ето, посрећило се да се прошле године појаве чак три наслова, који симболично и заокружују неке фазе у мом животу и стваралаштву. Ту, пре свега, мислим на роман
Шапати Мале Влашке (2022), са којим се завршила „аркадијску трилогију” (претходни романи: Повратак у Аркадију, 2014, Парусија, гласови испод папрати, 2018). Ту се морам вратити 20 година уназад, јер од тада траје та моја мисија (па се може рећи и опсесија) и реално време настајања сва три романа, мада ми се чини да сам их писала читавог живота – што је трагично заокружио рат деведесетих, када тог народа потпуно нестаје са тог простора о чему, на- равно, нисам ни сањала, када сам помало и замишљала неко писање о свему. Сваки од романа, са сјајним одјеком, био је додатни подстицај да напишем следећи. И ево, та моја целоживотна мисија се и остварила. То трокњижје, посвећено српском народу Западне Славоније из разноликих углова и различитих временских перспектива, а прожето јединственом емоцијом и језиком, какви се више не срећу – доживело је изузетну рецепцију и у нашој, конкретно београдској средини, што је за мене било посебно пријатно изненађење – која за те просторе можда никада није ни чула, нити их видела.

Приче су такође моја важна вокација – у њима осетим задовољство одмах остварене целине, што са романима није случај. То је за мене дуго била једина „слобода” да се винем у просторе маште, интуиције и допричавање неке тајне, приче које су се могле догодити (а нису), што је представљало ону исконску креативну игру и стваралачко задовољство. Тако је настала и најновија збирка приповедака Селена, или приче из зелене кутије, писана последњих 6-7 година, а деценију након претходне (Изидине копче, 2013).

Најзад, ту је и моје перманентно бављење женском књижевном историјом. Сем мноштва стручних књига и антологија из ове
области, бавила сам се и заоставштинама појединих књижевница (Милке Жицине, Јелене Димитријевић, Кларе Скерлић), најзад, и Милице Јанковић – књижевнице између два светска рата, чијем приповедном опусу сам посветила неколико последњих година рада, а резултат је заиста волуминозна књига од 540 страница. У њој сам објавила 60 изабраних приповедака Милице Јанковић, са први пут објављеном (непознатим) фотографијама и преписком, желећи да јој вратим место у историји српске књижевности, које је имала, али је након Другог светског рата била скоро потпуно заборављена.

Да се вратимо на Ваш роман, Шапати Мале Влашке, који је, како рекосте, део трокњижја, а прошле године је добио и угледну награду Радован Бели Марковић, као први награђени роман са именом нашег великог, недавно преминулог писца.

И сама сам била пријатно изненађена тим судбинским сплетом околности: интензивно сам роман довршавала протеклог лета, чак је и Радован Бели Марковић, са којим сам била у пријатељском књижевном контакту знао да га пишем (јер сам узела за мото једну његову реченицу, што га је силно заинтересовало и веома обрадовало). Нажалост, јануара прошле године нас је напустио, не дочекавши овај роман а почетком октобра ми јављају из библиотеке у Лајковцу, да сам прва добитница награде са његовим именом! Потом, достојанствена и велелепна октобарска додела у Ћелијама, на отвореном, испред манастира Светог Великомученика Георгија, коју је и сунце украсило, гостопримство завичаја Белог, које се не заборавља. Заиста, драго ми је да су се укрстили језичко/лексичко царство Радована Белог Марковића у митском троуглу Ћелије – бело Ваљево – Лајковачка пруга, са мојом Малом Влашком, такође у троуглу, Папук – Каменски крај – Воћин, у Западној Славонији.

Шапати, Мале Влашке (2022), којима сам коначно заокружила своју „аркадијску трилогију” о српском народу Западне Славоније, њиховом постојању и нестанку, посветила сам самој есенцији једног народа – речима. Бака је имала фантастичну меморију, у свакодневном говору је „избацивала” невероватан број пословица, изрека, причица, имала је и чудесне метафоре, искуство живота и ставове (чето и шаљиве), што је мени привлачило пажњу, па сам их онако, успут за себе, записивала. Из те изузетне (и непоновљиве) лексичке грађе, тј. из бакине главе, настао је роман, са сижеом похода
„нашој кући” у Воћину под Папуком, много година након рата, у којој сам проводила незаборавна лета (све до 1991). Сада у том походу (а где од бивших укућана нема ни трага), у архитектоници кућа-собе-речи, васкрсава читав један (заувек) нестали живот, усмени универзум Мале Влашке, онда, када већ одавно, ни Баке, ни тог народа више нема. И доиста, остају само речи (ако се запишу) и језик – у коме све остаје сачувано и архивирано. Тако се на вишем, метафизичком плану, преклопио сусрет Белог (његова реченица коју сам узела као мото гласи: У междувремљу, нек знаш да дањивам и снивам у језику свом!) и мог романа – као фасцинираност српским језиком и речима.

А сада да пређемо на књигу о Милици Јанковић. Занима нас – ко је била она, и колико сте радили на овој књизи, са занимљивим насловом – Једна могућа аутобиографија?

Милица Јанковић је била једна од четири књижевнице, које је Јован Скерлић једине укључио у Историју новије српске књижевности (1914) – уз Исидору Секулић, Јелену Димитријевић и Даницу Марковић, која је, дакле, имала статус истакнуте српске књижевнице и између два светска рата, све до своје смрти 1939. године. Након Другог светског рата о њој је настао прави мук и прекрио је скоро потпуни заборав. И сама сам била запањена опусом ове књижевнице – осам збирки приповедака, три романа, три збирке прича за децу и превод Толстоја, који се и данас користи. Радећи упоредо и на антологијама српске женске приповетке (Врт Тајне, 2016 и Врт Наде, 2017), дошла сам до свих њених збирки (а неке су старе и сто година!), уочавајући приповетке антологијских вредности, којих српска књижевност и језик не би смели тако олако да се одрекну. Тако сам почела полако да одвајам њене најбоље приче за неку будућу, тј. ову књигу. Од преко 140 колико их је написала, овде је одабрано 60 – од дугих прича, скоро попут новела, до врло кратких, чисто модернис- тичких проза, где је Милица Јанковић показала сву меру свог усуда и талента. Рад на књизи је трајао од 2015. године.
Пратећи њен приповедни опус и видевши у бројним причама константну аутобиографску основу, која прати и ширу историјску епоху Србије (обележену Првим светским ратом), дошла сам на идеју да, пратећи ту аутобиографску потку, овај одабрани опус њених прича поделим у шест „аутобиографских” целина (Детињство, Београд, школовање, Љубавне, позив, Ратне приче, Јадранске и париске слике, Болест). Књигу краси и изузетан фото-документарни материјал који се сада први пут објављује. (Захваљујући Јелени Раковић, добила сам на располагање читав албум фотографија њене мајке, Оливере Младеновић, нашег познатог етнокореолога, која је друговала са Милицом Јанковић, као и њихову преписку). Морам да се захвалим издавачима: Београдском читалишту и Симеону Бабићу (књига је финасирана од стране Министарства културе и информисања као капиталан пројекат), и Зорану Колунџији, чија је кућа Прометеј урадила једну савршену књигу, која изгледа баш онако како сам је замишљала и желела.

Спомињете усуд – какав је био живот Милице Јанковић?

Њен живот је, свакако, јединствен случај у нашој књижевности. Рођена у Пожаревцу 1881. године у угледној породици (била је у блиском сродству са Миленом Павловић Барили), али због банкрота њеног оца, детињство проводи код деде по мајци у Великом Градишту. И то је једини и најлепши период њеног живота, који је изврсно описала и у овим приповеткама. Након школовања у Вишој женској школи у Београду, добија стипендију за сликарско усавршавање у Минхену, но, међутим, ту се јавља подмукла болест – туберкулоза костију, која ће је пратити читавог живота, најзад бацити у постељу, у којој проводи непокретна више од 20 година. Уместо наставница цртања (што је једно време и радила), постаје књижевница, којој одмах, као што смо рекли, Скерлић даје пуну подршку. У међуратном периоду тражи лека својој болести на Јадрану и у Паризу, никада не губећи наду у излечење, и стално пишући, јер, како сама каже: „Последње што код културног човека умире то је осећање лепоте”. Дакле, њој је писање било смисао живота, и наравно, у толикој продукцији све није било једнаке вредности. Али, Милица Јанковић остаје пример невероватне духовне снаге и стоицизма, пред ударцима које јој је живот наметнуо.

Дана 25. марта ове године, на Вашем матичном факултету (ФИЛУМ у Крагујевцу) одржан је округли сто о Вашем делу? Најзад, да ли имате нешто ново у плану, тј. да ли Ваша књижевна и научна радионица и даље ради, упркос пензионисању?

Не знам ни када је пролетело ових првих 20 година 21. века, нити сам стигла да мислим о свом „доприносу”. На то ме је навео
управо одржани округли сто о мом раду, од стране матичног Факултета, са којег носимо сви заједно фантастичне утиске и што је велика част и признање за сваког појединца у науци. Организован уз учешће два професора-емеритуса, као и бројних млађих колегиница и колега, од којих су ми неки били и студенти, са четири највећа универзитета у Србији (Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш), он сведочи и о томе да су моје књиге, као и предавања оставили неког трага, упућујући и сасвим младе људе у неке нове области наше културе и језика. Споменула сам, а сада и да најавим, да сам довршила и велики рукопис под насловом: Од Црвенокосе богиње до слепих певачица: трагови матријархата у српској народној песми – и да не будем патетична, моје „животно дело” што се науке тиче. Упоредо са тим, спремила сам и нову збирку поема, Песма Месечеве кћери, која се, некако у исто време догодила са овим рукописом прошлога лета, а што опет говори о комплементарности мог научног и литерарног рада.
Но, из свега изреченог, још увек не успевам да сазнам оно основно – ко смо, какво је то послушање с којим смо дошли на овај свет, дарујући му најбољи део себе, односно, таленат, који и није наш, него божији, и који је стога, грех да се не испољи?
А све остало, та трка за славом, позицијама, присуством у јавности да би се стекле заслуге за „канон”, је заиста нешто што не
треба да буде мој / наш проблем, јер ово што радимо је далеко дубље и трајније, и по мени је то једина вредност која иза човека остаје.

Цео интервју можете причитати овде – Интервју Славица Гароња.