Интервју са Милицом Делић: Хумор, живот и прстохват Кафке

Сa нашом ауторком, Милицом Делић, разговарали смо о њеној новој збирци Кафка, укратко, у којој кроз личне белешке и духовите осврте истражује свет чувеног писца. Милица нам је открила како је изгледао процес писања, шта ју је све инспирисало и како су необичне ситуације из свакодневног живота нашле место у њеним причама.

У наставку прочитајте више о њеном стваралачком путу и размишљањима.

Твоја збирка, Кафка, укратко чини се као дијалог са Кафком, нека врста моста између његових записа и твог дневника. Како је изгледао процес писања ових кратких белешки?

Читање, писање, читање, писање. Ето тако. Читала сам Кафку у разним расположењима, у разним својим фазама, и никада то читање није изазвало нерасположење или потиштеност, нити је утицало да се та непожељна али, са друге стране, за креативност погодна осећања појачају. Напротив, увек сам налазила да је Кафка забаван и уврнут. Закачим се, тако читајући, за неку ситуацију, или стање, или само једну Кафкину реченицу, и испостави се да је управо то за мене толико стимулативно, да од тога настане нека врста личне дневничке цртице са елементима кафкијанског. Оно је присутно у свачијем животу, нисам ништа измислила. Збирка је, поред тога што је и сама уврнута, врло животна.

 

У твојим причама често видимо Кафку у контексту свакодневних ситуација, а твоји ликови се враћају његовим делима као некој врсти уточишта. Какву улогу Кафкина дела имају у твом личном доживљају света?

Делимично сам већ одговорила. Наш дан је често испуњен свакаквим бизарним детаљима, али их не региструјемо увек. Ја желим да их региструјем и прижељкујем их у што већем броју, тако да их и сама понекад подстичем. Дакле, Кафка је помало у свачијем животу, у мом, и у животу мојих ликова. Само треба да посматрамо.

Како ова збирчица јесте и део свакодневног живота, мог свакако, али мало и твог и свачијег ко ће наићи на њу, свима сам вам преко ње додала још мало Кафке. Прстохват Кафкице.

Кафка је често опседнут осећајем инфериорности у односу на велике ауторе. Како си приступила тој теми у својој збирци и шта те је подстакло да истражиш ту страну његове личности?

Свесно или несвесно, овим питањем си наметнула ону познату идеју о несигурности, мањку самопоуздања, па и о малодушности једног уметника, што је, могуће је, данас помало превазиђена представа, али је мени таква представа уметника блиска и није лоше да је ипак задржимо. Ако ни због чега другог, бар због тога што млади уметници, али и млади уопште, треба да знају да је сасвим у реду преиспитивати се с времена на време и доводити у питање оно што сматрамо својим квалитетима. Наравно, не треба се препуштати сувише преиспитивању, али нас оно често тера да будемо бољи људи. Чини ми се да је данас готово опасно да се човек запита вреди ли шта то што је створио, или да чак сам оцени своју уметност као лабаву и још увек недовољно добру. Зашто је то тако? Мислим да је то због тога што постоји страх од површности саговорника па тако ако гласно изговорим како ми се чини да је моја нова песма слаба и нисам њоме задовољна, мом саговорнику је тај мој исказ сасвим довољан да и сам присвоји такво мишљење које, заправо може бити само одраз моје несигурности, а песма да је добра без обзира. Хоћу да кажем да треба дозволити уметнику да сумња у своју уметност без тога да му ми поверујемо у такве сумње. Кафка се осећа инфериорним… Добро, волећу га и због тога, то не умањује његов таленат. И тако даље.

 

У једној од прича наводиш како није необично што је Праг дао такав склоп личности какав је био Кафка. Како су места и градови у којима си била утицали на твоје писање и како си повезала те просторе, у овом случају са Кафком?

У Прагу сам била давно и кратко. Узгред, видела сам Кафкин надгробни споменик. Била сам и у музеју посвећеном Кафки. Поред музеја је био кафић. Попила сам чај и понела у Београд шећер са Кафкиним ликом. Нисам га тада читала. То је било то. Данас када помислим на Праг, одмах помислим на реч „скучено“ из неког разлога, па и „опскурно“. Праг има нешто провинцијско, мислим да је угушио Кафку.

Потребно је да ухватим дух места да бих могла да пишем. То значи да не смем да будем туриста. Одмах морам да имам омиљену пекару, или кафану и да редовно поздрављам особље.

Волим када сам на мору. Волим себе на мору. Могу да пишем када сам поред воде, али потребно је да она буде морска. На Охриду, рецимо, нисам записала ни ред. Али у драгој Боки сам увек могла да пишем. Ко ме одведе на море, добије најбоље од мене.

 

Како видиш савремену рецепцију Кафке и његових дела? Да ли мислиш да је његова популарност остала иста или се променила током година?

Мислим да је популарност књижевности опала, нарочито оне која није фрагментарна или која није поезија. То је због тога што читање захтева време, а данас ретко ко себи обезбеди, рецимо три сата дневно за Кафку. Подсетићу те на мог чудног брата Блумфелда који се свакодневно сили да чита Пруста. Гризе га савест ако прескочи који дан. Мислим да је добро да људе понекад мучи савест.

 

Твоје приче испуњене су хумором и иронијом. Да ли мислиш да је хумор био део Кафкиног света, и да ли га проналазиш у његовим делима?

Увек ћу мислити да је Кафка био духовит човек и имао смисла за хумор и иронију. Кад год сам га читала, увек сам се веома забављала. Неке реченице су ме терале на гласан смех. Е сад, то јесте специфична врста хумора и не можемо очекивати да Кафка свакога забавља. Многима је веома суморан. Знаш оно кад шаљеш људима мимове па бираш, овај је за овога, а овај мало морбиднији за овога.

 

У уводу спомињеш да си се вратила Кафки након година читања. Да ли постоје неки делови његових дела који ти сада, као зрелијем читаоцу, откривају нове слојеве?

Мислим да сам временом развила чудан смисао за хумор и да је само у томе још већа моја наклоност према писцима попут Кафке и Бернхарда. Читајући први пут Кафку заиста сам схватила да је то нешто потпуно другачије од свега што сам до тада прочитала.

 

Зашто мислиш да Кафка, и након 100 година од своје смрти, наставља да привлачи читаоце и уметнике широм света?

Он јесте један од највећих писаца и заиста треба заувек да изазива интересовање и да буде стални предмет проучавања. Зашто је то тако? Зато што је створио један потпуно одвојен свет од овог нашег. Ниједна ситуација не може се довести у везу са неком нама искуствено познатом без обзира на то што ћемо често чути да је Кафка одлично описао како функционише бирократизам. Има сличности, али није то то, нити је то могла бити Кафкина намера. Обожавам да читам тумачења и анализе Кафкине књижевности. То је подједнако забавно као и читање Кафке. Набоков је писао о многима. Срећом, и о Кафки.

 

Упозорење са корице „држати Кафку подаље од кревета” преузето је из једне од цртица из књиге. Шта је најгоре што нам се може дестити ако не послушамо овај савет?

Читаоци, не играјте се главом!

Заиста сам увек носила књигу у другу собу пре коначног гашења светла пред спавање. Све је истина. Ништа нисам измислила. Да ли је истина то што замишљам да ће се десити ако оставим Кафку под јастуком? Вероватно није, али би ме мучило присуство књиге током спавања. Када човек спава, он нема утицаја на оно што се дешава око њега, а нема ни сазнање о томе јер не може истовремено и да спава и да је будан. То је одмах простор да се умешају оностране силе. Много сам читала Кафку али и Дилан Дога. И никада нису остављани у спаваћој соби преко ноћи док, рецимо, Дарел, Хармс и Сорентино јесу.

 

Да ли постоји нешто у савременом стваралаштву што те тренутно инспирише на исти начин као што је то био случај са Кафком?

Занимљиво, Дарела веома волим али никада ме није подстакао на писање. Има још писаца које волим али нису ми инспирација. Џојсов Портрет уметника је дивна књига, сва ми је исподвлачена, волим је. Врло је осетљива. Ништа нисам писала док сам је читала. Ни када сам се враћала на подвучено.

Чешће се деси да ми је поезија стимулативна. Касно сам почела да је читам и разумевам, нисам је одувек волела. Волим Сандрара. Како је леп! Понекад је довољна само једна реч, или две, за које се ухватим и, из неког разлога, нешто ми раде. Допада ми се реч „јантар“. Има је код Сандрара. Морам да видим шта ћу са њом.

 

Да ли читаоци могу да очекују нешто ново из твоје тастатуре? На чему тренутно радиш?

Из тастатуре –  не. Све увек пишем оловком, иначе ништа не могу да осетим. Потребна ми је оловка да ме повеже са текстом. Не умем то да објасним боље. После сатима прекуцавам. Сад си ме подсетила како сам прекуцавала за прву збирку, ух.

Стално нешто записујем. Не свакодневно, али веома често. Оно што читаоци сигурно не могу да очекују, то је роман. Све остале форме су могуће и вероватне.