Интервју са Љиљаном Дугалић

ГОСТ РАДИЈА, Емисија Радија Беседе.
Јована Дејановић, новинарка

ЗАГЛЕДАНИ У ЗВЕЗДЕ, разговор с Љиљаном Дугалић

 

Када и како се јавља Ваше интересовање за књижевност, песништво?

Родила сам се с књижевним даром. Мислим да сам од самог почетка била свесна његовог постојања. Говорила сам да ћу бити писац а тек сам срицала слова. Слушала сам како људи беседе. Одрастала сам у великој породици. Сви смо се волели, поштовали. Били смо једноставни. Пуни живота. Динамични. Стасавала сам у Срему у дворишту деде и бабе, Дејке и Бабике, како смо их звали. Прву збирку песама посветила сам свом дворишту Иза Бордо Капије, како гласи назив моје прве збирке песама, објављене у Новом Саду 1990. године, а за коју сам добила Награду „Венац Лазе Костића“.
Видите, будући да сам у свет књижевности ушла као песникиња, нисам тада ни слутила да ћу постати прозни писац, још мање да ћу бити и писац за децу. А сада, из ове перспективе, јасно ми се показује да је тај пут трасирала већ та прва објављена књига.

Шта вас инспирише да истрајате у свом стваралаштву?

Не само у стваралаштву, него и у животу, инспиришу ме Љубав, Вера, Нада, наш народ, наша деца, људско биће које осећа, постоји, трпи, пита се и трага за одговором о смислу свог постојања, смислу живота и смислу страдања.
Нема другог избора! Дар стечен рођењем, нисам тражила, он ми је удељен. Улажем труд да га умножим и ни једнога часа нисам без свести о томе да ћу давати одговор како сам га употребљавала и јесам ли га удвостручила, или сам га сакрила и закопала…
Мада не пишем свакодневно, могла бих у сваком часу нешто да напишем и да то буде лепо написано. Али, ја то не чиним, да не бих ушла у маниризам. Да се не бих погордила. Носим у себи и чекам да се укаже тај тренутак када ћу то што носим у себи у форми сећање, или неке живе приче, случајног сусрета или тек изговорене речи, или пуке имагинације и креативног маштања речима изразити на папиру.

Будући да се бавите песништвом, књижевношћу, речима, верујем да осећате посебну потребу за ширењем знања и видика…

Човек у младости жуди да упозна свет, да прошири видике, да оде далеко од свога почетка… А када стигнете до те удаљене тачке, настојите да се вратите на почетак. Да се вратите себи и да себе упознате. Да сазнате ко сте?
Будући да стварам за децу, моја су стремљења таква да, надајући се да тако сарађујем с родитељима у васпитавању деце, препознам која су то питања и недоумице које опседају те мале дивне анђеле, нашу децу, и да им кроз решења, одлуке или изборе ликова из мојих књига за децу укажем на неке од могућности које могу да изаберу. Веома пазим да не пређем праг у коме бих деци приказивала озлојеђености одраслих и допринела откривању тамне стране живота коју затамњују људи озлеђујући себе својим чињењима или не чињењем.

Која је улога, одговорност и обавеза песника, књижевника у данашњем свету?

Свако чија реч долази до јавности има огромну одговорност и она се огледа у томе да својим речима треба да сведоче Истину. И да се ставе у службу те Истине. Свети Старац Порфирије Кавсокаливит је рекао да се од човека у његовом животу тражи једино Љубав, служење Богу и Љубав према нашим ближњима.

Има ли песник моћ да својим речима обликује стварност у којој живи?

Песник, књижевник, сама Реч, имају моћ да мењају стварност. Лично, ни мало у то не сумњам. Свакодневно се уверавам. Па видите ли тужног човека, обратите му се, питајте га како је, видећете како ће те речи да измене његов израз лица. Можда ће неко и да се наљути, али ће свакако да одреагује на речи. А ако реч долази из срца, она мије душу, мења израз лица човека коме је упућена.
Зато, будимо пажљиви према речима. Рекао би Андрић, речи се не могу цедити из налив пера. Значи, прво да прођу кроз душу…

Ваш рад је посебно усмерен ка деци. Шта је данашњем детету потребно?

Да. Бавим се децом. У једном периоду сам се интензивније бавила и проблемима деце с посебним благословом. Можда о томе други пут, а ако будемо имали времена, можемо и у овом разговору рећи коју реч о Удружењу „Колевка или Мајка“, које је у годинама свога постојања читав низ инклузивних радионица, промоција, дружења реализовало, до инклузивног документарног филма „Извините што касним“, за који је стигла и Награда публике на Међународном филмском фетивалу БОСИФЕСТ 2010. у Београду.
Љубав је потребна свима. И сада и увек. Детету је потребна Љубав, треба више пута понављати ову реченицу. Многи родитељи ових година пропуштају најзначајније периоде свога живота, а то су дани и године у којима могу да прате како њихови малишани одрастају поред њих и стасавају у људе. Љубав, Љубав је потребна. Јер време брзо пролази…

Да ли данас деца имају услове за безбрижно одрастање?

Наравно да имају. Ако су деца њиховим родитељима најважнија. Ако се потруде да њихова деца безбрижно детињство проводе. И ако нико није пречи од деце. (Сем Бога.) Ово се последње посебно односи на баке и деке.

Свесни смо да је технологија муњевитом брзином напредовала, затрпани смо великом количином информација, пажња и интересовања наше деце се временом мењају… Како видите одрастање деце у будућности?

Кажем, деца коју одгајају родитељи свесни да није довољно да дете буде сито и обучено (у фирмирану одећу), него да је поред социјалног, емоционалног и духовно одрастање важно, да сви имамо на уму да ће деца наследити ову земљу и сачувати је од пропасти духовне. Ако претходно ми сачувамо њих од себе и својих погрешних одлука и пропуста.
У будућности видим да ће многи родитељи бирати да живе у сеоским домаћинствима, ван урбаних средина, учиће своју децу да буду Људи, Домаћини, способни да буду стуб своје породице. Заиста у то верујем. Већ сада у својој близини имам већи број вишедетних породица којима живот у урбаној средини није идеал.

Аутор сте бројних књига намењених деци, шта је оно што их повезује, шта је оно што им је заједничко?

Љубав. Заједничка је Љубав. А онда и све остало. Наиме, у свом стваралаштву бавим се темама из живота нашег света. Нашег народа. Сматрам да је то моја дужност. Поновићу по ко зна који пут: ако ми не пишемо о нама, ко ће писати? А и ако буду писали, какав ће им бити мотив?
Пишем о деци коју познајем, чије карактере познајем, чију природу препознајем. Себе у њима препознајем. Скоро да пишем из прве руке.

Посебно је интересантна збирка кратких прича Загледани у звезде. Да ли наслов књиге има своју символику? Представите нам садржај књиге.

Наравно! Ко не гледа у звезде, гледа у земљу као да тражи нешто што је давно изгубио. А и не уме да напише песму! Тако пише у мојој првој причи под називом Песник, а ту мудрост сам научила од омиљеног савременог писца који је истовремено и протојереј, а име му је Андреј Ткачов.
Од прве приче у којој је главни лик дечак који путује од Сечња ка Београду, ликова деце из света који ме окружује у Београду, дечака из предела одакле је потекао велики и дивни Бранко Ћопић, до лика девојчице из Сремских Карловаца, одвија се литерарни живот тих малишана а њихова запитаност, несташлуци и чедност пред светом који треба да наследе од нас подударају се са оним питањима пред којима су деца овога нашега доба. Приче дају могуће одговоре. Знам, стижу одјеци до мене, деца се враћају на приче и траже од родитеља да им више пута исту причу прочитају. Радујем се томе.
Додала бих и ово, тек када сам се спремала за путовање у Словенију и сусрете с децом при нашој цркви у Љубљани, крајем минуле године, схватила сам да су приче у књизи Загледани у звезде и о талентима.
Књигу је илустровала Слободанка Боба Тодоровић, дизајн и компјутерску обраду учинио је Серјожа Попов, издавач је Прометеј из Новог Сада. Као ствараоци који се разумеју и сарађују, свако је од нас пружио свој максимум. Ништа више и ништа мање. Јер то је оно што се од нас тражи. Да у датим околностима пружимо свој максимум. Тако нас је учио блаженог спомена Патријарх Павле.

Ваша љубав према Господу посебно је видљива у неколико кратких прича у овој књизи и ту љубав безусловно преносите и на најмлађе читаоце. Шта покушавате да саопштите деци, које су то вредности, мисли и запажања која могу бити од користи младима?

Та Љубав коју сте препознали у причама у најновијој књизи је, усудићу се да то изговорим, свеприсутна у мом стваралштву. А јасно се исказала у збирци прича под називом „Цртеж на длану“ објављене 2010. године а после добијања Андрићеве награде. И трајно је присутна.
Својим књигама желим да децу мотивишем да у себи открију таленте, да их се не стиде, да их исказују, развијају и реализују. Да се себе не стиде. Да буду то што јесу. Настојим, истовремено, и родитеље да мотивишем да кроз моје књиге увиде како се поједине ситуације могу разрешити. Подсећам их да су деца само деца. Да их не треба оптерећивати нашим, најчешће, лошим искуствима, нашим промашајима, разочарењима. Да их подсетим да децу треба јачати да међу својом генерацијом и у њиховом времену буду Људи на свом месту. И да остану племенити. И буду слободни. Јер нама је Господ дао слободу. Нико нема права да нам је ускрати.
Посебно деци. Деца треба да граде свој свет загледана у звезде. И да их досегну.