Интервју са Дубравком Ребић: Волела бих да се због моје књиге неко осећа прихваћеније

Настављамо са представљањем аутора чији су (дебитантски) романи за веома кратко време пронашли своје место у едицији Река и срцима читалаца. За данас смо припремили интервју са Дубравком Ребић. Њен први роман „Тонемо“, у којем разоткрива терет који носе људске душе, већ је доживео друго издање. Зато је повод нашег разговора био нови наслов „Ноћ пре пада у реку“, чије друго идање је такође у припреми.

У једном интервјуу навела си да су твоји омиљени романи они писани из угла детета. У својој другој књизи „Ноћ пре пада у реку“, објављеној у октобру прошле године, делом и сама користиш исти поступак. Да ли је било емотивно захтевно истражити тему трансгенерацијске трауме и представити је и из дечјег угла?

Јесте, и та мука приликом писања је разлог зашто у роману постоји више гласова, иако су неки људи којима верујем навијали да наставим да се мучим.

У књизи посредно обрађујеш и представљаш турбулентну историју Балкана, што захтева прецизност и деликатност. Успела си да обрадиш ову тему, а да она, иако приметна, не постане централни мотив дела. На који начин си приступила писању о том периоду и да ли је томе претходило истраживање?

Занимала ме је историја приватног живота народа у то доба, више него интерпретација важних историјских догађаја, а о томе нема много детаљних записа. Пронашла сам књигу „Историја приватног живота у Срба” која покрива период од средњег века до раних деведесетих и она ми је била главни извор. Ослонила сам се и на аутобиографске белешке Маге Магазиновић, интернет претрагу, гледала сам филмове из тог доба и покушала да веродостојно пренесем језик. И у труду да покажем како су породични односи и свакодневни живот изгледали, како је критика навела, „елегантно сам прескочила Други светски рат”. Али стојим иза тога. О Рату су ликови говорили штуро и са зебњом, након што се завршио. Рекла бих да „Ноћ пре пада у реку” није историсјки роман, ни прича о страдањима на Балкану, него позив да преиспитамо ко смо данас и колико је наше Ја аутентично, а у којој мери је вођено ефектима нечег немиилог што се десило нама или нашим прецима.

Тематско тежиште твог романа лежи у питању како се потомци носе са бременом предака. Да ли сматраш да традиција мора бити основа идентитета? Да ли мислиш да се у свакој генерацији може пронаћи неко ко може да се избори за сопствени простор у садашњици, изборивши се са проблемима које им преносе преци?

Не мора да буде основа, али мислим да наше окружење и рана породична искуства и те како утичу на нас. Врло рано, у детињству, можемо поверовати у неку „истину” о нама, или о свету, и наставити да носимо са собом без много преиспитивања. Па тако један од главних ликова романа верује да је фаличан, неспособан, и да би свет без њега био боље место, а те мисли нису засноване на реалности, него су речи које му је отац упућивао у детињству. И онда читалац добија одговоре на питања зашто је отац такав, и како је могуће да брат и сестра који су одрасли у истој кући имају потпуно другачије унутрашње наративе. Сазнајемо шта може да се деси кад промениш окружење и запиташ се шта је иза твојих мисли и поступака, али не да би окривио другог јер ниси такав какав желиш да будеш, него да би се ослободио. Мислим да на то колико смо способни да се изборимо са подсвесним трауматским механизмима и прекинемо трансгенерацијски ланац утиче више фактора, од наше отпорности и тога каквим се људима и садржајима окружујемо, до времена у којем живимо. Али верујем да је могуће.

Овај роман чине кратка поглавља, блиска жанру кратке приче, која понекад садрже и лирске елементе. Како си се определила за овакву форму и који је био твој приступ писању?

На то су утицале радионице креативног писања које сам похађала пре и током рада на тексту. Роман је настао од приче која се тренутно налази на последњој страници књиге, одатле се развио и након што сам детаљно дефинисала ликове, добио своју вољу. Првобитна намера ми је била да свака прича може да се чита засебно и да читалац насумично отвори књигу, прочита један фрагмент и помисли да је „Ноћ пре пада у реку” збирка, али сам у једном тренутку од тога одустала зарад шире слике. А лирски елементи које помињеш долазе из моје љубави ка поезији и покушајима да се опробам у тој форми.

Са којим си се изазовима суочила приликом писања овог романа?

Са многим, али бих издвојила приказивање времена у којем нисам живела, праћење како се ликови развијају, од рођења до смрти, писање из различитих перспектива и копање по сопственим болним тачкама. Покривање безмало једног века у деведесет страница да не помињем, али то ми није била намера, то се просто десило. Циљ ми је био и да избегнем патос, нисам хтела да мрцварим читаоце. Ту ми је помогао Влада Арсенић од ког сам на једној од првих радионица научила лекцију која ми је помогла у писању: „Хумор убија патетику”.

Својом претходном књигом, романом „Тонемо“ ступила си први пут јавно на књижевну сцену. У којој мери је тај твој роман утицао на рад и стваралачки процес на новом тексту?

Знала сам да уколико изаберем тему која ми је важна и уколико се озбиљно посветим тексту, да ће књига бити читана и да ће многима бити значајна.

Реакције читалаца могу бити различите и често није лако предвидети какви ће бити њихови утисци. На какве коментаре читалаца си до сада наишла, и какав траг мислиш да ће твоје дело оставити на појединце?

До сад ми се нико није жалио.

Неки су пренели да је текст имао катарзичан ефекат, неки да су се потпуно саживели са ликовима, а неки су предложили да наредни роман буде комедија (моја породица).

Волела бих да буде читан и да се због њега неко осећа прихваћеније, храбрије и мање усамљено. У томе сам већ успела.

Оба твоја романа нашла су се у ужим изборима значајних књижевних награда. Како гледаш на награде у региону и да ли сматраш да су важне за рецепцију дела?

Најбитније ми је мишљење људи за које сам писала књиге, али бих лагала када бих рекла да ме није брига за награде и пласмане. Не волим ту неизвесност, немам такмичарски дух, не прија ми сезона награда, али их желим јер мислим да неке од њих јесу показатељ да се крећем у добром смеру и могу ме приближити широј публици.

Да ли тренутно радиш на неком новом тексту? Да ли би открила читаоцима нешто о лику на коме тренутно радиш?

Она има 16 година и 1971. године се са параноичним, асоцијалним, и полудементним дедом враћа из Загреба у Београд да живи код тате, пропалог кошаркаша. Уверена је да нигде не припада и да је свако добро које ју је задесило стицај срећних околности, а не њена заслуга. Плаши се да ће је сваког тренутка разоткрити као незналицу и уљеза. Живи у нескладу с тим шта се дешава споља и унутар ње.