Интервју са Дебром Леви
Ручак са ФТ
Дебра Леви: Уметност није ту да упрошћава сложености
Култна списатељица о свом детињству под апартхејдом, писању „романа идеја” – и како јој је Дерек Џарман
променио живот. – Лаура Батл
„Нисам баш гладна – поприлично је рано, зар не?”, рече Дебра, опрезно шарајући погледом по менију. Ово је врста реченице које се Lunching новинари ужасавају и спремна сам и на више од мало разочарања – напротив – ако се будемо сударале над чинијом усољених бадема. Напослетку, књиге Дебре Леви испуњене су веома живим описима хране, почевши од сочних поморанџи њеног јужноафричког детињства, па до сладоледа од лимете којим је хранила своју умирућу мајку, чије детаљне описе налазимо у њеној полуромансираној биографији, а да не спомињемо надреалистички симболизам у њеним романима: јаја која труле, шећерни мишеви, отопљена чоколада прекривена мравима.
„Јесу ли?”, рече помало збуњена мојим запажањем. Но, ускоро је започела веселу дискусију о печеници и јужноафричкој кобасици, признајући да је храна одличан начин да се додирну „сећања, емоције, друштвена класа, култура”. Утисак који сам стекла о Дебри Леви (63), хватајући издалека само њене обрисе на књижевним забавама, тицао се њеног чврстог карактера. Изблиза, обучена у маслинастозелену блузу од гужване свиле, није нимало мање застрашујућа: високо подигнута коса, глас тих али интензиван, поглед миран и фокусиран.
Овај фокусирани поглед био је искоришћен као веома моћан ефекат. У претходних двадесет година – током којих је створила романе упопредо са тротомном „живућом аутобиографијом”: Ствари које не желим да знам, Цена живота и Некретнина – њен непоколебљиви поглед на свет постао је, посебно многим женама, пример узбудљивог израза уметничке слободе. Њен утицај имао је подстицајан ефекат на младе ауторе – његовим дометом може се објаснити и укључивање скупине ауторки које се баве писањем аутофикције на последњу листу Грента најбољих младим британских романописаца.
Моји романи су романи идеја, идеја које морам да отелотворим, јер у супротном нису ништа више но памфлети.
Нашле смо се нешто мало после поднева у Рошелиној кантини у источном делу Лондона, док се пролећни цвркут птица мешао са позивом на молитву из оближње џамије.
„Велика сам обожаватељка Маргот Хендерсон (кооснивачица и шефица кухиње)”, рече Левијева, објашњавајући свој избор ресторана. „Њена храна је једноставна али предивно спремљена.”
Унутрашњи декор је веома живахно институционализован са уредним столовима, дрвеним столичицама и редовима вешалица за капуте по бело окреченим зидовима – зграда је претходно била школска остава за моторе – али је Хендерсонова позната по својој кулинарској великодушности.
Време је да се поруче пића: Левијева се одмах одлучује за Негрони, ја је пратим и док се конобарица удаљава, Левијева се, одједном сва озарена и конспиративна, нагиње напред: „Веома сте забавни, Лора, тако сам задовољна што сте одабрали Негрони”.
У свом феноменалном кувару Сви сте позвани, Хендерсонова описује ефекте овог потентног коктела на журкама као „Негрони урлик”. Можда ће (дозвољавам себи да се запитам) „Негрони шапат” бити једнако забаван.
Радња новог романа Левијеве, Августовска туга, који ће бити објављен следеће недеље, обухвата период од мало више од једне године унутар Ковид пандемије. Роман прати виртуозну пијанисткињу Елсу М. Андерсон док лети широм Европе након катастрофалног извођења Рахмањиновог Другог клавирског концерта у Бечу. Кроз улице Атине, Лондона и Париза, њен неименовани алтер его прати сваки њен покрет.
„Одувек су ме интересовали двојност и двојници из готичке књижевности, а онда, недуго потом и Достојевски је написао роман Двојник, Борхес је писао о дуалитету…”, каже Левијева. „Постоји и онај сликар – хоћемо ли да проверимо?”, извади свој ајфон, „Августус Леополд Ег; није ли то величанствено име”, како би ми показала његову слику Путујуће дружбенице из 1862, на којој у возу седе две скоро идентичне жене, као својеврсну искру иза књиге.
„Ако се Елса осећа крхко а њена двојница невероватно храбро, ова два располућена дела једне личности могу се довести у комуникацију једно с другим… Овакве појаве обично доводимо у везу са лудилом, а управо сам то хтела избећи”, објашњава Левијева. „Помислила сам: како разговарамо сами са собом? Почела сам да увиђам како ћу искористити двојност. Биће то глас, својеврстан рефрен, који ће вербализовати (Елсине) чудне и понижавајуће мисли.”
Питам је да ли мисли да је ово искуство својствено женама?
„Сви га имају, само што маскулинитет у свом најкарактеристичнијем облику жели да игнорише тај чудни унутрашњи глас.”
Мени
Рохелина кантина
16 Playground Gardens, London E2 7FA
Негрони x 2 £23
Зимски парадајз и рак £14.50
Салата од смеђих шкампи £12
John Dory £26
Слатки хлеб £22
Хлеб £3
Hispi £6
Marchesi di Pianogrillo ‘Flâneur’ x 2 чаше £20
Rhubarb fool £9.50
Дупли пудинг од лимуна £9.50
Еспресо x 2 £5
Укупно (укључујући порез и услугу) £171.31
Конобарица се поново појављује да узме нашу поруџбину. Већајући око слатког хлеба, споменем да га је неко једном описао да је као да једемо облаке.
„Да то није био Џон Китс?”, смеје се од срца. „Само напред, поручи га, па ћемо проверити да ли то са облацима функционише.”
И сама Левијева воли слична поређења са морским плодовима: морски јежеви су као да једемо репродуктивне органе ванземаљаца; шкољке су као да једемо људску ушну ресицу; јести остриге је као да… заправо, нисам сигурна да бисмо ово поређење смели штампати.
Сад имамо наша предјела, а она своје марљиво описује: „Океј, рак је веома укусан, хоћеш мало? Има слану монахову браду (поврће налик шпаргли), мирис димљеног парадајза, али бих хтела и мало хлеба”. Моје предјело је салата од свежег купуса прошарана смеђим шкампима, са веома обилним дресингом и, ако ништа, има укус нечег здравог.
Желим да знам више о избору Левијеве баш Рахмањиновог концерта, најпознатијег као узбуркана музика за филм Кратак сусрет Дејвида Лина из 1945. године, који подржава Августовска туга.
„Одлучила сам се за Раха, јер је лако доступан читаоцима ако се заинтересују”, каже. Али, музичка позадина романа вуче корене из њеног искуства упловљавања у репертоар класичне музике у току пандемије.
„Ох, била је то тако спасоносна милост слушати тај језик – језик без речи – у периоду кад смо константно проверавали новости. Толико много људи умире. Само да нема речи. Мислим да сам послушала све што је Шопен икада написао.”
Уз наша главна јела – John Dory са laverbread сосом (направљеном од морских алги) за Левијеву и мој слатки хлеб – поручиле смо и две чаше сицилијанског белог вина и hispi купус да се слажу са рибом.
„Дакле, ово је Monsieur John Dory!”, рече Левијева привлачећи се столу.
Као ћерка двоје антиапартхејд активиста, Левијева је рођена 1959. у Јоханесбургу и своје рано детињство провела је у сегрегатизованој Јужној Африци.
Као дете, каже, претварала би се да не зна читати, „јер је могућност читања у младом добу у Јужној Африци, значила да ћете бити у стању да прочитате страхоте исписане на знаковима као на пример ’клупа је резервисана само за белце’… и видети шта вам нуде апартхејд и доминација беле расе”. Њеном оцу, Норману Левију, предавачу и академику јеврејског порекла, чији су родитељи емигрирали из Литваније, суђено је, заједно са Нелсоном Менделом, за комунистичке активности касних 50-их година, а 1964. поново је ухапшен и затворен на четири године.
Његово одсуство имало је трауматичан утицај на породицу, и како се присећа у Стварима које не желим да знам овај период се поклапа са периодом када је престала да прича ван куће.
„Обузимала су ме свепрожимајућа осећања, и начин да се са њима носите јесте да просто не причате, или бар не причате много”, каже. Уместо тога, уз охрабрење наставника, почела је, та осећања да преусмерава у писање.
Трпезарија је у пуном јеку и Левијева и ја се боримо како бисмо се чуле и надгласале лупкање и цврчање из кухиње, суседе, и звук пљуска и ударе грома.
„Какви су облаци?”, упита. Слатки хлеб је помешан са преукусним умаком од сланине, пасуљчићем и ментом. Левијева свој John Dory проглашава за „врхунски – то је горак и кремаст сос од лимуна, а месо је меко и деликатно”.
С обзиром на пример њених родитеља, и њену очигледну задивљеност Џорџом Орвелом (њен пројекат мемоарске прозе иницијално је инспирисан Орвеловим есејом „Зашто пишем”, из 1946), питам је, да ли сматра да је њено писање известан политички чин.
„Моји романи су романи идеја, идеја које морам да отелотворим, јер у супротном нису ништа више но памфлети. И како, онда, оваплотити идеје о разним стварима? Имам те аватаре, ликове, који, на овај или онај начин, драматизују одређене аргументе и мишљења – иако ’мишљења’ не би био потпуно исправан термин – ’вредности’ би могла бити боља реч?”
„На књиге које желим да напишем утицали су разни социјални покрети и тренуци, али такође и Надреалисти, Фројд, сама природа… У мојим књигама је сасвим у реду имати три међусобно опречне идеје – ово ми је веома важно… Мислим да уметност није ту да упрошћава сложености, да појашњава контрадикторности, да одгонетне енигму.”
Успех последња три романа Левијеве – Ка кући пливајући (узнемирујућа драма смештена у вили на француској обали), Вруће млеко (од стране саме ауторке објашњен као „трилер о хипохондрији”) и Човек који је схватио све (љубавна прича која се одвија око пада Берлинског зида) – донели су јој вештину да ухвати немире и апсурд свакодневног живота, сву замршеност у динамици моћи мушко-женских односа и изнесе их пред савремену читалачку публику.
Након Нормановог пуштања из затвора 1968. Левијеви напуштају Јужну Африку и селе се у Лондон, а млада Дебра затиче саму себе у прилагођавању тинејџерским годинама у Великој Британији. Док је, као разводник, радила у биоскопу у Нотинг Хилу, упознала је творца филмова Дерека Џармана („Управо је видео ову осамнаестогодишњакињу како прави кокице, дели Marine ices, цепа карте. Био је тако културан, пријатељски настројен и интересантан”), и на његов предлог пријавила се на интердисциплинарне студије на Dartington College of Arts што је касније довело до њеног рада у позоришту. Од свих њених представа из 80-их Левијева је најпоноснија на Pax (1984), замршен еп заснован на четири женска лика који отеловљују аспекте двадесетовековне Европе.
Није увек јасно шта следи, писало је у тадашњој критици ФТ-а, …али већина наратива Дебре Леви веома је духовита.
Има много величанствених књига које нису освојиле књижевне награде, па је најбоље створити сопствено поимање сврхе књижевности и наставити пливати.
До истека декаде, каже она, „Само сам желела да засучем рукаве и почнем са одгонетањем дугачке књижевне форме”, али, случајно ми је рекла да се спрема да започне писање драмског текста после дуго времена, али су јој уста остала запечаћена када су у питању детаљи.
Пред нама је примамљив мени са пудинзима.
„Морамо, зар не?”, каже Левијева.
Па, нећу се расправљати, али ће ми бити потребан и еспресо ако планирам да радим овог послеподнева. И Левијева ће такође.
С обзиром на њен изванредан опсег и маштовиту амбицију, примећујем да су њене књиге изразито компактне – око 200 страна у просеку, иако је Августовска туга нешто дужи.
„Пишем поприлично танке романе, и управо су то они које и сама читам, иако много волим Пруста”, каже Левијева. „Можда би било добро обележити страницу букмаркером и рећи ’Вратићу се овом епском делу за недељу дана’. Нажалост, ја то веома ретко радим”
Пред нас су стављене две огромне препуне чиније, у мојој застрашујућа количина rhubarb fool – још облака – а у њеној сунђер од лимуна окружен дуплим слојем крема.
„Пробаћу”, рече пре пре него што је изнела пресуду: „Тарт на прави начин, са меканим мирисним сунђером, поприлично старомодно…”
Испитујем Левијеву о будућим пројектима – конкретно, планира ли четврти том мемоара. Њена дирљива размишљања о свом раном животу, њено искуство мајчинства и развода, и њена вулфијанска потрага за сопственим домом након распада породичне куће привукли су следбенике готово попут неког култа.
„Увек кажем не, али онда се следећи дан ухватим како правим забелешке. Тако да имам неке замисли и то против своје воље.”
Такође, у припреми је и породични кувар.
„Ћерка ме је питала да ли бих сачинила и посветила им неки кувар са јелима која спремам. Била сам поприлично престрављена. Зато што, помислила сам, ’Они мисле да умирем’”, насмејала се. „Сада, наравно, поред свих ствари које радим, ово се чини као најхитнији подухват.”
Ту су и нејаснији планови: жеља да се посети острво Ингмар Бергман у Шведској, на ком би писала и удовољила својој жељи за пливањем. Базени се појављују као својеврснa потка кроз рад Левијеве: од језераца у Хемпстаду у њеном северном Лондону, до Piscine Joséphine Baker у Паризу, где изнајмљује студио у ком проводи највише свог времена – и онај један који је послужио као поприште радње у роману Ка кући пливајући.
„Нисам љубитељка оне врсте пливања где сте ту вас двоје, главе су вам изнад воде и просто пливате прсним стилом”, каже. „Желим да ставим наочаре и уроним главу… још увек радим стој на рукама у води.”
Док наши пудинзи побеђују нас, води ме кроз још много наративних зечјих рупа – претражује на гуглу етимологију John Dory; разматра утицај Вилијама Џејмса на Џека Керуака; прича о публицистичкој књизи коју пише о Гертруди Стајн, великој интелектуалки и колекционарки међуратног Париза, коју ће назвати Mama of Dada. Тачно након два сата од како смо селе, Левијева објављује како мора поћи и почиње да прикупља своје ствари.
Након пријатељског поздрава, прегледам свој роковник и осећам надолазећи талас панике због свих логичних питања које сам пропустила да поставим. Касније увиђам да уопште нисмо дискутовале о Букеру за који је три пута била номинована, па јој шаљем имејл:
„Награде, посебно Букерова, генерално помажу књигама да стигну до већег броја читалаца.”
„Браво за то”, одговара она, „али има много величанствених књига које нису освојиле књижевне награде, па је најбоље створити сопствено поимање сврхе књижевности и наставити пливати.”
Можда „разумно” никада неће бити довољно.
Као и њене књиге и сама Левијева показује освежавајуће непоштовање конвенција, предвидивости и конкретних разрешења. Током последња два сата изазивала је и одушевљавала, и понудила своју непоновљиву перспективу света – њених 200 страна је завршено.
Лора Бетл је заменик уредника у ФТ.
Извор: Financial Times
