Интервју Ранка Павловића за „Независне новине”

Ранко Павловић – шест деценија књижевног живота

Поводом шест деценија бављења књижевношћу, писац Ранко Павловић, уочи прославе јубилеја, говорио је за „Независне новине“.

НН: Укратко, каква су Ваша сјећања на 1963. годину када је у Добоју објављен Ваш пјеснички првенац „Немир сна“ у библиотеци „Паралеле“? Тада сте имали тек 20 година.

ПАВЛОВИЋ: Прије неколико вечери имао сам у Добоју, у Народној библиотеци, промоцију „Изабраних дјела“, прву у Републици Српској. Ни сам не знам како и зашто, али у граду у коме сам објавио свој првенац и имао прву промоцију у животу створила се изузетно повољна атмосфера, пуна неке позитивне енергије. Било је неуобичајено много посјетилаца који су, и након што је водитељица Ивана Букејловић рекла да Јованка Стојчиновић Николић неће више говорити о мом стваралаштву, а да ја нећу читати пјесме, нису хтјели да се разиђу. Нисам ово случајно испричао јер – тада сам се у Добоју осјећао исто онако као прије шест деценија – полетно, увјерен да морам наставити своје књижевно послање.

НН: Колико сте задовољни „Изабраним дјелима“ и колика је част и привилегија за живота објавити тако нешто?

ПАВЛОВИЋ: Врло сам задовољан. Уредници Зоран Колунџија и Ненад Новаковић потрудили су се да начине што боље изборе, издавачи „Прометеј“ Нови Сад и „Бесједа“ Бањалука да графички и ликовно добро опреме књиге, штампари „Прометеј“ и „Графид“ да их ваљано одштампају. Још кад би, по истом обрасцу, библиотеке откупиле од издавача комплете и њима попуниле своје полице, задовољство би било потпуно, не само моје, него вјероватно и читалаца.

НН: У ових шест деценија, у којем периоду је писана ријеч највише цијењена у нашем друштву?

ПАВЛОВИЋ: Вјероватно у оне прве три деценије. Популаризацији књиге медији су уступали више простора у новинама и времена у радијским и телевизијским емисијама, за издаваштво је издвајано процентуално више буџетских средстава, аутори су добијали солидне хонораре, књижевне вечери биле су посјећеније, књижевни сусрети и сличне манифестације на вишем умјетничком нивоу. Више пута сам о томе говорио, а овдје ћу навести само један примјер. У вријеме самоуправних интересних заједница писац који напише роман од 10 ауторских табака (нешто више од 150 страница) морао је добити најмање 10 прошлогодишњих просјечних плата у БиХ, а сада се у суфинансирању издавачке дјелатности издавачу обично даје толико новца да се може организовати једна промоција, а за трошкове штампања, рецензију, лекторисање и друге зависне трошкове ниједна марка. Ауторске хонораре писцу, рецензентима, илустраторима и осталима нико ни не спомиње.

НН: Шта сматрате својим најважнијим књижевним успјехом?

ПАВЛОВИЋ: Трајање. Без двоумљења. Више од шест деценија свакодневно („Ни дана без ретка“, како гласи наслов популарне књиге Јурија Олеше) уз читање класике и савремене књижевности упоредо исписујем стихове и прозне реченице за одрасле и за дјецу, успут и критичке осврте на прочитано. И никад се нисам уморио, никад ни на тренутак није пресушило врело надахнућа. Ево, и сада имам толико замисли и идеја да би ми био потребан још један радни (стваралачки) вијек да све то завршим.

НН: За ових 60 година кроз књижевни живот прошло је заиста много имена, неки су заблистали само на трен и нестали, а неки су ту све вријеме. Које колеге су Вам биле и остале посебно драге, а да сте на неки начин с њима дијелили књижевну судбину?

ПАВЛОВИЋ: Некада смо се више дружили, до касно у ноћ остајали у кафанском разговору, путовали. Данас се више друже наша дјела, хоћу рећи – више читамо једни друге, него што се састајемо и разговарамо. Не може се то правдати само годинама, него више тиме што немамо гдје сјести. Нема кафана, а у кафићима „уби“ музика, не може се ни ријеч размијенити…

Ранко Прерадовић и ја почињали смо заједно, били у истим клубовима младих писаца, сарађивали у истим часописима и исте године, код истог издавача, објавили своје прве књиге. То дружење и пријатељевање траје до данашњих дана, с тим да се врло рано придружила и Стевка. Онда, када је са студија дошао из Сарајева у Бањалуку Рисојевић, постали смо – три бањалучка Ранка. Готово да нема дана да не размијенимо поруку, поразговарамо телефонски, готово увијек о књижевности. Ту се уклопио и Предраг Бјелошевић. Касније сам осјетио разлоге за блискост са Стеваном Тонтићем, Јованком Стојчиновић Николић, Јовицом Ђурђићем, Жељком Аврић… У младости било је много књижевних пријатеља у Бањалуци, Добоју, Мостару, Тузли, Сарајеву, а онда због промијењених друштвених прилика учвршћивана су пријатељства са писцима из Србије. Кога год споменуо много више бих их изоставио, па се овдје заустављам.

НН: Какво је стање са књижевном критиком и полемиком? Колико су текстови ове врсте данас чести у односу на неки прошли период?

ПАВЛОВИЋ: Мислим да је прошло вријеме истинске критике, као и вријеме битних књижевних часописа. Ни за кога не бих могао рећи да је данашњи Скерлић, на примјер. Академска критика окренута је неколицини појединаца, а по часописима (који не само да не плаћају хонораре, него немају ни новца за поштарину да пошаљу ауторске примјерке) пишу пријатељи о пријатељима. А полемике што се тиче, за разлику од оне негдашње која је дрмала све друштвене сфере, не само књижевне, данас по друштвеним мрежама срећемо – да читалац опрости – немушто пљување једних по другима, ако покаткад и тога има.

НН: „Смедеревска пјесничка јесен“ недавно Вас је наградила „Златним кључићем Смедерева“. Колико Вам значи ова награда, тим прије јер сте први добитник из Републике Српске?

ПАВЛОВИЋ: Искрено сам обрадован. Јер, послије Драгана Лукића, Љубивоја Ршумовића, Мире Алечковић, Добрице Ерића, Пере Зупца, Душка Трифуновића, Моше Одаловића, Стевана Раичковића, Милована Данојлића, Раше Попова, Милована Витезовића и других значајних стваралаца у књижевности за дјецу, то је заиста велико признање. И не само да сам први добитник из Републике Српске него и, уз Ђорђа Радишића који је живио у Вуковару, једини од 27 добитника који не живи у Србији.

НН: Актуелни сте добитник и Годишње награде УК РС за књигу прича „Страшни суд“. Иако сте се доказали у готово свим књижевним жанровима, дио књижевне критике сматра да сте најуспјешнији као приповједач. С друге стране, Ви своје стваралаштво не дијелите на жанрове?

ПАВЛОВИЋ: Мене ухвати мотив, тема, оно „нешто“ што хоће да буде исказано и само одређује у којем ће се жанру, форми, поетици остварити. Слажем се с оним критичарима који кажу да сам најуспјешнији у, рекао бих, прози – приповијеци, краткој причи, роману, али бих томе додао да у мојој прози има доста поезије и да је свака пјесма проткана крхком наративном нити, покаткад једва уочљивом. У праву сте, не дијелим своје стваралаштво на жанрове; док пишем, заокупљен сам мишљу и тежњом да на најбољи могући начин буде исказано то што желим да подијелим са читаоцем.

НН: Који су Ваши планови за наредних шест деценија?

ПАВЛОВИЋ: Прво, морам научити да се одмарам. Рецимо, да пун сат лежим у хладовини усамљеног бријеста и гледам небо, питајући се или наслућујући какве тајне у својој љепоти и недостижности крије, а затим да се придигнем, сједнем и такође пун сат погледом разгрћем бусенове расцвјетале ливаде. Нигдје у близини, чак ни у мислима, ни књиге, ни оловке, ни хартије, ни лаптопа, ни телефона; само тишина проткана цвркутом птица и шумом лишћа у крошњи изнад мене. Ако у та два сата не прође тих шест деценија, тада бих с неким блокчетом у џепу, да ипак могу записати ненадано искрслу мисао и дамар који ме протресе, и с књигом коју сам заволио у дјетињству или раној младости, крстарио Доном, што ми је остала неостварена жеља, још из оног периода када смо мислили да рата никад више неће бити.