Интервју Драгана Симеуновића за „Политику”

Драган Симеуновић – који је наш велики проблем и зашто не уживамо?

Недостатак уважавања је наш велики проблем

Академик Драган Симеуновић спада у изузетне добитнике признања „Деспот Стефан Лазаревић”, највишег које додељује град Београд, већ и по томе што је ових дана од једног жирија проглашен за најуспешнијег делатника у области образовања, а уједно је од другог жирија његова књига „Политика као уметност илузије”, чији су издавачи Матица српска, „Прометеј” и Центар за културне интеграције, проглашена за најбоље дело у области друштвених наука.

Члан је Академије наука и умјетности Републике Српске, Европске академије наука и уметности, Америчке академије политичких наука и немачког научног друштва Европски јенски колегијум Универзитета у Јени.

Објавио је двадесет пет књига и више стотина чланака у иностраним и домаћим научним часописима. Радови су му објављени на дванаест страних језика. Једини је хајделбершки ђак у друштвеним наукама у Србији.

Предавао је у преко сто земаља на свим континентима. Већ дуже време важи за једног од најугледнијих и најутицајнијих политичких мислилаца у нас.

У вашој награђеној књизи заступате оригиналну тезу да је политика уметност илузије?

Илузија је много више присутна у нашим животима него што то примећујемо. Сваки човек има илузију да је добар, да је паметан и да заслужује да буде вољен. Могућност илузије заснива се на човековој потреби да верује у себе, у идеје и у људе као да су савршени, иако зна да такви не могу бити. Напросто, човек је биће које не може да поднесе много реалности, како би рекао Томас Елиот, и илузије нам помажу да лакше поднесемо и своју сопствену несавршеност и света који нас окружује. Илузију више изазива бојазан од стварности, него жеђ за њом, јер лепота привида помаже да се лакше живи. Стога је примарна функција илузије у основи корективна.

И у политици?

Кад је реч о политици, она је као пројекат општег добра неминовно препуна илузија и, само по себи узев, у томе нема ничег лошег. Важно је то да ли се илузија у политици јавља као привид или као обмана. Ако политичар који обећава велико добро народу у то одиста верује и ако притом не полази од свог личног интереса, онда је, уколико се то добро не остварује, у питању привид, али уколико политичар све време има свој скривени интерес да од обећања народу има неку корист, било финансијску, било корист уживања у власти, онда је у питању обмана.

Историја нас учи да је у политици било много више обмана јер су се често и најчасније намере политичара претварале у обмане услед њихове жеље да њихова илузија и даље траје иако је потрошена. Највећа је грешка тада уколико се посегне за силом и натерује народ да се прави као да још увек верује у нешто и у некога, иако више не верује. Тада често долази до фрустрације маса и друштвених експлозија у форми побуна и преврата.

Где је онда граница између илузије и реалности?

За разлику од политичара, мађионичар је далеко суптилнији и са много више пажње и респекта према публици изводи своју илузионистичку представу јер, за разлику од политичара, он не располаже силом којом би некога могао натерати да му аплаудира и кад то не заслужује. Ми одиста волимо илузије јер су оне увек чудо, али само такве које нам изгледају и док нам изгледају као стварност. Уз то треба имати увек на уму да је политика услед коришћења илузија веома блиска правој уметности само по начину свог конституисања, али не и по својим циљевима и исходима.

Политика гради себе као илузију која мора бити не само прихваћена него пре тога и објашњена као најбоља могућност реалности. И по томе што истинитост политике напросто не сме да представља неку просту тачност да она не би нарушила савршеност илузије, политика се приближава истинској уметности. Као што уметност сликарским делом ствара илузију трајности неког осмеха, неког тренутног враголастог покрета око уста, тако и политика ствара илузију важности и трајности својих потеза у животу људи, и оних догађаја које одреди политички значајним. Као што је уметности стало до причињавања, а не до „реалног”, и политици је више стало до илузије него до реалности, али из сасвим другог разлога – зато што је илузија потпуно у њеним рукама, док реалност није.

Имамо ли илузије кад је реч о Косову и Метохији?

Постоје политичке ситуације када су ма какве илузије непожељне због последица које следе. Таква је сада ситуација када је реч о Косову и Метохији. Најлошија од свих илузија би била да можемо све и да то можемо сами. За почетак треба Заједницу српских општина претворити у реалност јер не треба имати икаквих илузија да садашња политичка атмосфера и садашња политичка воља могу тамошњим Србима да обезбеде више добра од тог. Притом треба строго пазити да уместо праве заједнице не добијемо илузорну јер друга страна томе више него очигледно тежи.

Како оцењујете садашњу међународну ситуацију?

Тешка ситуација у коју је запао свет због рата у Украјини последица је бројних илузија обе зараћене стране, притом са малим изгледима да их се оне одрекну. Једна од највећих је илузија о својој непобедивости и вечности свог трајања са позиција силе, иако нас историја учи да је свака сила за времена. Нажалост, човек је биће које и поред свих формалних цивилизацијских помака остаје увек доследно својој предаторској природи и које непрекидно усавршава нормативну илузију о себи као праведном и хуманом бићу, али које заправо не ради стварно у корист правде и општег добра већ само свог. Тиме се повратно, уместо да се увећава, смањује људскост, али и могућност опстанка човечанства. Пред вратима смо светског рата и из дана у дан му се све више приближавамо. Потребно је напустити све ратничке илузије и окренути се миру.

Проглашени сте и формално за најбољег професора мада сте увек били веома омиљени код студената факултета на којим предајете. У чему је тајна педагошког успеха?

Можда у томе што сам зарана схватио да факултети не постоје ради наставника, већ ради студената и што сам се сходно томе искрено трудио да им пренесем што више знања како бих оправдао свој позив и своје место у друштву. Веома је важно поштовати студенте, имати стално у виду да су они млада, крхка и недовршена бића која траже не само квалитетну надградњу свог образовања већ и уважавање њихове личности. Уопште узев, недостатак уважавања је наш велики проблем. Када би људи у Србији, уместо што се стално на разне начине надгорњавају, једни друге више уважавали, све би боље било. Уз то, морате бити и успешни као научник.

Студенти воле оне наставнике којима могу да се поносе. Веома је важно и имати праве узоре и водити као наставник рачуна о свом моралном лику. Два златна правила које никада не сме да прекрши педагог јесу да не смете наплаћивати оцене и да не смете сексуално узнемиравати студенткиње. Тако нешто академска заједница не прашта, а са своје стране студенти веома цене моралност наставника. Ако се на то још надогради коректан однос према студентима на испитима и спремност да им се помогне у сваком тренутку, њихова наклоност и респект неће изостати.

Извор: Политика