Илузија или љубав?

Човек мора нешто јако да воли да једног дана не полуди.

Да ли сте се икада запитали шта је заправо велика љубав? Где је то данас тражимо и да ли је уопште проналазимо? А ако (када) је нађемо живимо ли заиста ту љубав или само њен привид? Чиме нам је дан испуњен и постављамо ли себи циљеве? Да ли нас је прогутао стереотип или ипак постоје они који данас искачу из његовог оквира? Ово су само нека од питања које, пишући под псеудонимом, Бала отвара овим романом.

Његов Андрић (далеко другачији од оног нашег), завараће вас озбиљношћу и нотесом у који бележи мисли. Он је депресивни алкохоличар, ушушкан у љубавну везу са Лауром, али и такав преокренуће ток реченице својим хумором. Неочекивано ћете се насмејати након озбиљних сцена. А онда ће вас трзнути тај безобразни коментар са којим се не слажете.

Бала ће нам дати и реалну егзистенцијелну слику самохраних мајки, њихове борбе за опстанак и вољу да потомство обезбеде. Показаће њихову снагу и извор маште, стремљење ка напред и осмех.  Приказаће колика је неустрашивост тих тананих бића која не познају страх, жртву коју су спремна да поднесу зарад дечијег осмеха. Дотаћи ће се и судбине писаца, онако успут али довољно снажно да размишљате о књижевности и заборављеним именима. Лаурина мајка добија функцију чувара великих светских имена и њихових незаборавних дела. Завирићете у сопствена сећања на давно прочитане странице па пожелити да их се поново присетите. Бала је кроз овај лик дао референцу која упућује на даља истраживања.

Наизглед прича о пропалој љубави, овај роман је сачињен од много димензија, њиховим рашчлањавањем добићемо Балино поимање стварности.

Недостаци текста јасно се покажу тек код гласног читања.
Животне грешке тек када га проживиш.
Текст испрецртаваш, живот ожалиш.

Дијана Челић