Хумболтов дар илузији стилских времена

Јелена Делибашић о књизи Драгана Симеуновића за часопис Поредак

Посвећеност престижним научним космогонијама света искани је белег просвећености. Из вечите запитаности о томе да ли би ваљало стопити се са бескрајним појединостима и упојединачењима цикличног поретка (не)минулог Времена, или се пак препустити повлашћеним просторима властитог сна у Времену које не копни, уз најупорније предрасуде етичког и естетског искуства, произлазе егзистенцијални немири савременог човека, далеко уздигнути над путевима његове збиље? Истина је да духовни хибрис људске свести, одискони, воли упојединачење. И што су далекосежнији и зорнији расколи површине, утолико више, у дубинама онтолошких одраза, расзе снага величанственог Једног.

Управо из тих дубина проистиче и коб илузије. Премда се чини детињастом, илуија, најзад откривена и разјашњена, гротескно је саткана од рубова поринутих у извор жудње за моћ, те у тренутку када досеже предањске висине и онда када, својим падом, целине бића неповратно раздваја, у сумраку првотне ноћи, камо је човек био Целина, и где је Целина пребивала у њему, неумитно, тражи од нас нешто више. Страхопоштовање пред знаковитим сујеверјем у превласти илузије, зацело, спада у варљив изузетак. Илузија није невина природа. Илузија је уметност параболе – она не прикрива, већ поучава. Стога, њено, само наизглед суптилно лице (и наличје) нипошто није приступачно тек успутном разматрању. У тренутку сусретања са човеком, илузија посеже за сабљом надмоћи, док човеку припрема отров властите опсене и завођења – посебан „случај Љубави на први поглед”. Тада природно наслеђе бића копни, док сав Дух понире с прометејских висина. Дух бремени, постаје тежак, отапа се, водом бива, а илузија, у свулу луциферске охолости, пред њим узмиче и запоседа место негдашње му превласти. Духу је дато да присвоји право patria potestas над Душом, али то право није дозвољено и од земље тек рођеној – илузији. Илузија није пријатељ нашег Духа – она не може бити стваралац духовних нам светова, нити сме постати оцем наше Душе. Картезанијски обрт илузије почива у Јанусовом жигу, у сврховитој оштрици човека-ловца који, уловљен, и надаље, лови.

Сходно стихији „царских” обичаја, јер и то, одвајкада, бива, људска бића поучена су да је свет – промена, а живот – својеврстан став, счега, тако надахнут Божјом узрочношћу, човек бива кадар да одабере најпречи пут, у сагласју са исконском природом властите целовитости.

„Политика као уметност илузије” галаксија је подобно за бесконачно испитивање. Томе у прилог, Драган Симеуновић, посве разборито, упућује на психолошки метод врсног тумачења науке разлике, изнутра пробуђен (са)осећањем за индивидуални, па и идентитет колективне стварности, надасве опрезно и без предубеђења стремећи да начини сентиментални отклон од одијумских замки ововремености. Наука разлике очитује интервал између чињеничне збиље и репродукције њене неизбежности: Велике нарације света јесу одслушане, чиме, намах и појмљене, према остављају траг растућих доимања, што бивају надвладана при најтишем чезнућу Душе, док комадају збиљност, услед потраге за имагинаријумом својственог им света. Уз горепоменуто, прикладно је истаћи да је феномен (политичке) илузије дужност једне од најдосуђенијих појмовности, с којом се, одрана, сучељава људско мишљење.

У својој књизи, Драган Симеуновић одлучно указује на системско-теоријски карактер илузорних евокација, као и на порекло интуитивних реминисценција, које верно и тачно по реду одражавају прерушене и маскиране артикулације разлагања почивших на апстракцијама теоријских расправа о филозофској констатацији и концепцији уметности илузије, чију бит чин генија синкретизује и преображава у откровење новог идентитета. Захваљујући генију, нови идентитет остварује квалитативну суштину света.

Драган Симеуновић, на веома племенит , очевидан, систематичан и пријемчиво учинковит начин, излаже брижну повест етичких и естетских аспеката психолошке класификације илузорности (пред)историјског Времена, счега бива привржен еуклидској реконструкцији чињеница дугог трајања (митских, архетипских, надличних), притом оставши веран постају које не обилује само хеуристичким вредностима, у своју традицију убирајући чист еклектицизам вечних и вечитих истина, чији је циклус научних интерпретација (стасалих од класичних светова) својеврстан просветитељски акт, препознатљиво изображен антиком обновљене ренесансе.

Драган Симеуновић упушта се у уметност баштине политичких илузија, наслојених алегоријском магмом Времена, тако заснивајући свет у којем је особита знатност умеће испољавања рефлексије о политичкој природи илузија, као недостатно осмишљеном међупростору исказа савремених чуда, што је, итекаква, варијација деликатности:

„Како је најјаче средство супротстављања, не сила и насиље, којима се само одстрањују више пијадестални уживаоци, а мање конструктори истрошених илузија, већ нова, старој супротстављена илузија, кружење илузија се наставља, а политика потврђује као незаобилазна и незаменљива уметност стварања илузије и трајно извориште илузионизма. Више од мере у којој је икаква уметност, она, као и свака уметност, мења своје стилове и актере (творце и конзументе), али брже и чешће од свих правих уметности. Трагање за општом и вечитом илузијом се наставља. Али, ниједна, што увек значи и најновија политичка илузија, нема и не може имати обим општег као тоталног друштвеног важења. Увек постоји ’индивидуум који остаје чврсто при својој коначности, насупрот Богу’, а како се највиша власт идентификује са Божјом, свака супротстављеност тој илузији се проглашава за ’вољну и намерну коначност зла’, као зла неприхватања илузије. То зло, као и добро, има својство ширења утицајем из индивидуалног епицентра у форми концентричних кругова. Камен критичке неверице индивидуума, који довољно снажно и гласно удари у блиставу површину политичке илузије, ствара социјалне кругове сумњи, који, утврђујући право на сумњу, рађају своје, све шире кругове неприхватања илузије. Иако неверица најширег круга није, по много чему, равна неверици удара по илузији центра, оне су истоврсни грех неприхватања политички доминантне илузије. Битан проблем политике као уметности илузије је степен њене идејности. Уколико је илузија више безидејна, утолико је више обмана. Тек идејност омогућује привид као облик егзистирања илузије. Овде се види колико је важна испреплетеност илузије и стварности, као и лажног и истинитог. У оној мери у којој основана политичка идеја, којом је прожета, постане реалност, илузија престаје да постоји. То, разуме се, понекад може бити добро за друштво, али најчешће није и за политичаре којима су илузије, по много чему, важније од претварања обећања у стварност. Нестанак једне илузије може да значи истовремени захтев за новом, и мада једну илузију може проносити више политичких генерација, сваку нову илузију обично носе нови људи. Отуда толико неиспуњавања идеала у политичкој историји цивилизације, не као израза неспособности политичких делатника, већ њиховог страха од своје истрошености, услед неимања илузије у којој им је
намењена главна улога. Неопходно је, ипак, разликовати ситуацију када политичар ствара и негује илузију којом жели да доспе до реалности, од ситуације у којој илузија постаје затворена самосврха, без могућности да своје додирне тачке с реалношћу претвори у мостове ка њој. Ти затворени или отворени мостови су чешће израз карактера стваралаца, мислилаца и барјактара илузије, него повољних или неповољних друштвених околности на које све тако лако и радо сваљујемо када крах неке илузије којој смо се подали изазове рђаве друштвене последице.”

(Симеуновић, 2022: 70–72)

„Политика као уметност илузије” не остаје рубна нити омеђена теоријом која претендује ка ослобођењу човека, већ проламује начин на који човек може да оствари оно што узвишену суштину подразумева, дакле – етику, уважавајући доживљеним све илузије премодерног и постмодерног човека, мимо покушаја и домашаја да се те илузије, покаткад субјективно, сведу на познату нам генезу света у настајању, било да је њихов апологета појединац или пак друштво. Будући да је појам илузије, сам по себи, заточен метафором подразумевања, истицај те појмовности почива на начину (за)окренутости унутарње јој целине према вањском јединству човека и света, чиме Драган Симеуновић зналачки отискује печат на своје незаустављиво научно Небо. Оно што пак трансцедентује истину беспрекорног познања те целовитости преостаје нам као обдарено крхко, али сасвим памтљиво, јер ослобађајућа је само она спознаја која допушта да таквом свету одолимо. Мисао Драгана Симеуновића стога је пресудна, премда, спрам актуелне теме, она плени сензибилитетом своје педагошке нежности:

„Илузија о могућности успостављања и дељења опште правде из једног центра политичке моћи исказује се у посебности колективне кривице. Но, то је уједно и пример како се илузија неких народа о сопственој посебности и изабраности, посредством илузије других о њиховој посебној кривици, претвара у њихову реалну одабраност за кривицу. У том смислу, и свако политичко суђење војнички пораженима није ништа друго до ’праегипатско’ суђење мртвима. Да ли је разлика тек у естетској инверзији када је на делу суђење пораженима као политички мртвима и мртвима као не потпуно политички пораженима или је пак у питању моћ илузије да је непораженост јача од смрти? Суђење умрлим моћницима и данас, често у форми медијског или идеолошко-политичког линча, које датира од староегипатских времена када је свако, после смрти владара, могао јавно да изнесе своје жалбе на његов рачун, јесте ударац у празно, израз немоћи реалности пред илузијом. Мртви моћници су недодирљиви не утолико што су мртви, него уколико су непоражени напустили овај свет. Суђење таквим мртвацима јесте унеколико и приближавање реалности пут илузије, али и видан знак трајања илузије о настанку нечијег ванземаљског битисања, дакле, о постојању натприродног својства.
Суђење неком ко нам ништа више у реалности не може нашкодити значи да се понашамо као да нам стварно може, да, у ствари, признајемо да је жив и после смрти, попут божанства, и то није израз наше, већ његове надмоћи која је перфектно изграђена у нашој свести тако да као илузија траје, не док је он, него док смо ми живи. Илузија је део вере у чуда, јуче вера у бесмртност стаљинских политичара и њихове политике, данас вера у брзу и ефикасну, ’за ноћ’ остварљиву привредну транзицију и демократизацију заосталих и сиромашних друштава Истока, као вера у коју, сасвим разложно, не верују сасвим ни творци те илузије, али која се јавља као неопходност прихватања глобално најдоминантније и најпробитачније илузије. Најдоминантнија је увек она која има најјачу политичку подршку, а то не мора бити увек подршка државе, али увек мора бити организована политичка подршка. Одрживост илузије зависи од снаге њене привлачности. Отуда привлачност политичких идеја и политичких поступака представља један од најважнијих конструктивних елемената илузије, будући да сви желе (не само по друге, већ и по себе) слободније, напредније, богатије, сигурније и у свему боље друштво, те не могу одолети да не подрже или бар да не спречавају оне који најубедљивије нуде пут до свега тога. Лепота привида помаже да се лакше живи. По томе што истинитост политике напросто не сме да представља неку просту тачност, да не би она нарушила савршеност илузије, политика се приближава истинској уметности. Уопште, по постанку, нарочито по начину конституисања себе као самоилузије, политика јесте уметност, али по својој сврховитости она то није. Политика је зато увек негде на средокраћи природе и уметности. Као трајније, духовније и идеалније, политичке идеје су ближе уметности, док политичко делање, као природније, брзо пролази и бива брзо заборављено у детаљу, мада не и у општости. Док код праве уметности њен сјај никад не представља некакав прост привид и опсену и док њен дух искључује обману, политика се никад до краја не може прихватити као истинска уметност, већ само као уметност илузије јер, за разлику од праве уметности, она је препуна лажног бљеска и привида и обмане. Срећа се налази у одсуству разума схваћеног као ratio. За сваку илузију, о ма чему она била, потребно је извесно одсуство разума. Отуда илузија и срећа тако често иду заједно.

(Симеуновић, 2022: 74–75)

Чак иако је украшена знаком питања, мистичност илузије не јемчи постојано ремек-дело. Апострофирани феномен (политичке) ћутње, покаткад нужно октроише вештину. У том сходству, значајна је фуснота, пошто подобије узрочности у човеку јесте и бива линеарно (аутобиографско), те је илузорни тренутак занос и умеће следствених му епитета (вирова привида и обмана), и то мимо непопустљивости света који преобраћа нијансу у боју. Уосталом, каква би уопште била носталгија за чарима несазнатљивог, уколико би се кончина бића усадила да разоткрије тајанство илузија под куполама изанђале појавности?

Рудећи мимезис искуствених академских призива, који, чином свог наликовања, претиче класузу историјског трајања, Драган Симеуновић раскрива илузију стилских времена, при монолитном излагању своје велике теме, где он подузима много више од оног што дугујемо не само њеховој пажњи, већ и дивљењу – а то је да клицу људске пролазности смешта у ктедрални храм трајања, као знамен новог сазнања, али и искуственог наума, уз изванредан индекс моралне поуке, присутан и мимо одсудних утицаја, чије дистанцирање од сваког устрајања упућује на саопштење да је реч о промишљеној дистанци према Душама склоним утапању у пролазност, чиме нас оборужава, притом не желећи да осујети нашу обазривост, што је врховни ентитет бића, те, својим призивом, заокупља утолико више што чини да наука не буде недоступна творевина, услед чега ми и п(остајемо) привилеговани тумачи префињених и научних знакова, те, најзад, и повлашћена бића: својом књигом, Драган Симеуновић приписао је скалдан облик изванредном културно-цивилизацијском наслеђу.

Гносеолошка финоћа и матична чистота бриљантног тумачења предочене нам појмовности нипошто се не би смеле (само)довести у свезу са слободним конструктм прегалачке чежње за проседеом измаштаног исцељења, но са онтичким призивом итуитивно сагледаног трећег царства – идеалног царства логичке нужности, дочим илузија не бива жигосана као заблуда, док пред себе поставља не толико немогућ задатак – да дочара политику као својеврсну уметност илузионизма, која, по својој сврховитости, уметност није, али по начину самоконституисања она то, дакако, јесте, или чак боље посведочено – да је учини довољно очигледном, пристајања на њу ради.

Еманацијом проточног научног стила, Драган Симеуновић, постиже да свак, а не само филозофски опредељен, академски тумач, поуздано може да проникне у уметност разумевања политике илузије, под претпоставком да је она, наиме, неизоставан сегмент наших живота, те да је, као таква, њима неодређена. Стога и његов филозофски накан изналази своју дубоку психолошку, али и педагошку функцију у космогонијском ткиву научности, уз савесну послушност да дужност разумног деловања не бива призната без дужности срца.

Огледна студиозност његовог грандиозног мозаичног усуда у свој приказ интегрише појединости од изузетног значаја за дефиницију и препознавање ваљаности илузије пред заснованошћу сваког новог извођења, заузимајући се, не толико за поређење уметности илузије са животом, колико за одлучност да противречност између живота и илузије сведе на устарајан политички детаљ, ожиљку света приносећи илузорност препорођаја слика које, ненаметљиво, потражују саучеснике у својим присталицама.

Уметност илузије, о којој Драган Симеуновић промишља, знамен је природног упознавања са научником свестраног самопотврђивања, који нам, својим суштинским опредељењем, заветује опомену на сензацију илузорности, као на истинит портрет савременог човека и провиђења у њему… Јер илузија, попут сна, одмењује личност: „Леп сан је као лепа болест – оставља трагове и у Души и на телу, а тежи да се обнови у име нестварне и опасне лепоте бунила” (Драган Симеуновић).

Промишљајући о филозофско-моралним начелима ове изузетне научне студије, значајно је постулирати врлинску тријаду емипиријске јој опредељности, учем се не пориче интерпретативна сврховитост наративног опхођења, што је у складу са архетипским јединством етике и естетеике, тј. са класичним трагањем за хармонијом узвишене Лепоте у савршенству недељивог света, онамо где скривена хармонија надвладава очигледну, али и где је дозвољен искорак у одуховљено научно добро, извргнуто у начело да благодат сваке рационалне идеје собом доноси и неизбежан услов – свој антипод, ирационално подстакнут културним опустошењем бића. Утом не смемо занемарити истинитост савременог света итекако бремене обиљем избора, те да су интелектуралне мене и еволуција поретка света у коме се бива и остаје Човек, свеприсутна опозиција нечастивом, иако свесном да ма какав прогрес њега као бића неће и не може бити просперитет у којем ће се све холографисан мрље глобалних идеологија (о)делити. Ипак, доминација Фаустове жудње у свим прогредираним идејама савременог света, својом медитацијом, неслућено измиче свечаности послушног живота. Дамоклов мач сепарације варијанта је која нас не успева сасвим прочистити. Битка за добар изрок збива се у нашој малој самици. Управо таквим поретком опхођења илузионисте према политичкој илузији, увек верујући у лични покрет – покрет сопствене Душе, Драган Симеуновић позива нас на ходочашће аутентичне слободе; јер, из својих дубина, он уздиже ка човеку тешко подношљиву потребу за ослањањем на „Стуб и тврђаву истине”, не на једну од истина, не на делимично раздробљене истине света и Времена, не на истине колебљиве, које умеју да се распше попут праха што са врха планине гони дух ветра, већ на Истину свецелу и вековечну – Истину уједињену и божанску, Истину пресветлу – Истину оне правде, коју нам је Оавле Флоренски завештао као „Сунце свету”.

текст преузет из часописа Поредак