The Guardian: Рецензија романа Дебре Леви „Човек који је схватио све”

 

Човек који је схватио све Дебре Леви – бриљантни кандидат за Букерову награду

 

 

У тренутку када говоримо о истрији, сусрећемо се са проблемом где да је сместимо. Склони смо мишљењу да је историја иза и око нас, структура коју насељавамо и која нас обликује. Међутим, ова делимична истина замагљује много интимнију стварност. Историја обитава у нама; произилази директно из наших поступака и избора. Уколико тога не останемо свесни, „проучавање” историје, пречесто засновано на илузији уклањања, постаје акт не испитивања, већ избегавања.

Нови изузетни роман Дебре Леви Човек који је схватио све – њен седми роман и трећи по реду номинован за Букерову награду – истовремено разоткрива и суочава са овим прикладним порицањем индивидуалне кривице. „Човек” из наслова је историчар Саул Адлер. „Све” је и његов и наш живот: љубави и разочарања, историја Европе XX века сагледана и оличена у фрагментарним сећањима једног рањеног ума.

Саула први пут срећемо 1988. Има 23 године и истражује историју културне опозиције фашизму. На путу да се нађе са својом љубавницом Џенифер Моро, удара га аутомобил на Еби Роуду у северозападном делу Лондона. Задобивши само површинске повреде, Саул успева да се нађе са Џенифер, фотографкињом чији је модел. Након што спавају заједно, Џенифер раскида са њим, а Саул одлази у Источни Берлин да настави своје истраживање. Тамо се заљубљује у свог преводиоца, Валтера Милера, и спава и са Валтеровом сестром Луном, што је и тренутак прекидања наративне нити. Следећи пут Саула срећемо 2016. године, поново прегаженог на Еби Роуду. Међутим, овог пута несрећа је много озбиљнија. Хоспитализован је и непрестано губи свест. Док покушава да поврати сећања, на површину испливавају догађаји из протеклих година.

Схватамо да Саулов живот функционише као својеврсно психоаналитичко огледало Европе, а догађаји у материјалном свету налазе своје емоционалне парњаке у његовим несређеним сећањима. Саул и Џенифер у почетку размишљају о Марксовом и Енгелсовом запажању да „сабласт прогања Европу”.

Та реч „сабласт” прогониће роман, попримајући различите облике и функције. Искориштена је за описивање Валтерове играчке дрвеног воза – траг његовог тајног хетеросексуалног породичног живота који баца сенку на кратку везу са Саулом. Затим, сабласт је и Валтеров неочекивано „ауторитативни глас”, који призива два различита начина угњетавања. „Имитирао је глас државе”, каже Саул, „и звучао је као мој отац”.

Пред крај књиге, када Саул присуствује изложби Џенифериног фотографског рада, помисли: „Сабласт је у свакој фотографији”. Мотив сабласти је наравно – сам Саул.

Јединствено достигнуће Левијеве у овом роману је то што се не мењају само ове сабласти. Целокупна Саулова емоционална и психолошка топографија је упитна и нестабилна, и у том флуидном контексту све има моћ прогањања.

Док се бори да уведе ред у сопствени наратив, чак се и најмањи детаљи понављају, реформишу, добијају нови значај и значење. Када покуша да купи сунцокрете за Џенифер, не може да пронађе цвећару која држи било шта осим ружа. Валтерова мајка касније мирише на руже, а Саулу неко доноси руже током његовог опоравка у болници.

У међувремену, Луна је уверена да је прогања јагуар. Када помаже Саулу да закопа малу количину пепела његовог оца, емоционални утицај чини да се осећа „као да ми је јагуар управо извукао утробу”. Када је оборен други пут, ауто је Јагуар, а фрагменти разбијеног ретаровизора заглављују му се у глави.

Левијева је дубоко усклађена са људском патњом. Она нас подсећа на још једну велику улогу фикције: попуштање граница.

Ово замршено обликовање објеката и симбола, које за читаоца постаје нека врста психоаналитичког кода или интерпретативне мистерије, омогућава комплементарну слојевитост феномена и идеја.

Левијеву, на крају крајева, занима моћ – облике које у нашим животима поприма и у којој мери смо потчињени том нечему што сви поседујемо. Налик прогањајућим сабластима и кодификованим, понављајућим сликама и идејама, моћ се изнова појављује, и сваки пут када то учини, поприма помало другачији облик. „Ауторитарни режим” Источне Немачке рефлектује се у „режиму” Сауловог доминантног оца.

Цензура се спроводи не само кроз државну контролу уметности и писања, већ и кроз Валтерову „цензуру” његове хомосексуалне жеље. Саулов стални осећај да га неко надгледа док је у Немачкој, огледа се и у његовој улози главног модела Џенифериних слика и у начину на који се, када се Саул и Џенифер свађају, осећа кажњеним за „несвесни злочин”.

Заиста, читав њихов однос јесте вежба ребаланса патријархалне моћи. Не само да Џенифер чини Саула својом музом, чиме преокреће традиционалну мизогиничку бинарност мушког уметника и женског субјекта, она му забрањује да икада опише њену лепоту, иако толико времена посвећује документовању његове.

Наравно, уз сексуалну, породичну и политичку моћ, долази и окрутност, која, као и све остало у овој књизи, функционише и на државном и на међуљудском нивоу. Саул има „докторат из психологије мушких тиранина” и рањен је тиранијом сопственог оца, али његове студије и оптужбе гледају само споља, пружајући му луксуз измештене одговорности и бола.

Како Саулова разбацана сећања постају кохерентна, тако се живот који избија показује као не баш беспрекоран. У пропалој интими његових односа, његова улога није само улога жртве; у пејзажу политичког угњетавања које он чини својом темом, његова одговорност се протеже даље од одговорности непристрасног посматрача чистих руку.

„Њега није брига за свој живот”, отворено примећује Волтер, „па га није брига ни за животе других”.

Сматрајући да је интересовање за фикцију опало, постало је модерно утврђивати шта је оно што роман може „учинити” за нас. Овакво размишљање често уоквирује и идеју емпатије.

Писање Левијеве је несумњиво дубоко усклађено са људском патњом и губитком, али њен истински таленат је да нас подсети на још једну велику функцију књижевности: попуштање граница. Док Саул задивљујуће бира свој пут кроз симболе и знакове своје замагљене историје, откривамо да су границе између његовог емоционалног пејзажа и материјалних услова у којима живи, између онога што осећа и онога што види, између себе и других, чак и између појединца и колектива, постале сабласно порозне.

У ублажавању и замућивању ових разлика, имплицитно питање Левијеве делује болно и прикладно: како се можемо надати одупирању политичкој тиранији кад смо тако трагично неспособни да је избришемо из сопствених живота?

Смели дизајн иза замршених мотива и симбола Левијеве постаје јасан управо на овом нивоу, нивоу окрутности и саучесништва, нивоу на коме су и велики и мали режими повезани. Од нас тражи разматрање спектра штете и где би, на том спектру, различити случајеви окрутности могли бити срушени.

Као што је лакше проучавати „историју” као ентитет различит од наше емоционалне стварности, тако је далеко једноставније и угодније осудити бруталност у масовним размерама него прихватити и искупити се за наша сопствена мања дела унитшења. Чини се да Левијева говори како смо, можда, ствари радили на погрешан начин. Уместо да се одупиремо окрутности и неправди на националном или глобалном нивоу, могуће је да ће свако од нас, као Саул, морати да издржи исти процес растављања, како бисмо могли да видимо, под јасним светлом које баца овај роман, страшну моћ коју имамо над другима, непромишљено емотивно уништење које смо у стању да изазовемо, режиме које не само да трпимо, већ и спроводимо.

Извор: The Guardian

Са енглеског превела Теодора Хома