Горка опна у устима – приказ књиге Уста ми пуна вишања

Приказ књиге Уста ми пуна вишања на Прозаонлајн

Напуниш уста вишњама, оним крупним шпанским, до крајње анатомске границе усне шупљине. За почетак, уживаш у њиховој облости, лагано, колико ти слободан простор дозволи. Језиком прелазиш преко њихове глатке површине и постајеш свестан како апсорбују темепературу твога тела. Затим их лагано стиснеш уз непце, тек толико да се појави покоја стидљива црвена кап у њиховом пупку. Тад преовлада познати мирис вишања, наговештавајући благодети које крије њихова нутрина. Провоцира те да их још више притиснеш и оне почињу да крваре, да излучују своје сокове. Квржице на језику вриште од киселости, али мирис не дозвољава да одустанеш. Кисело прелази у слатко. Притискаш их још јаче, истерујући њихову нутрину из опне, меку, податну нутрину, која у свом средишту крије коштицу, о коју ти се језик саплиће и која шкрипи под зубима. На крају остане горка опна у устима, црвена кап на усни и мирис који те подсећа да се то стварно све догодило.

Кроз сличну сензацију пролази се читањем романа младог аутора Александра Танурџића Уста ми пуна вишања. Главног јунака Стефана прати смена слатког и киселог, као мајчина љубав и каменовање сеоске деце зато што је „тиква без корена“, или прве спознаје задовољства у откривања своје сексуалности и смрт мајке. Попут коштице у вишњи читаочев ум се саплиће о жути и гљивичним хифама овенчани палац оца Љубе, свештеника коме Стефан бива препуштен на старање и код кога његов животни пут бива испреплетан са животом сирочета Јакова. Јаков, нежно створење анђеоског лика, чија појава провоцира појаву мириса вишања, мириса који се Стефану смешта дубоко у ноздрве и прати га као подсећање на срећу. Коштица је као казна за Јакова, палог анђела, који несвакидашњим ритуалом и огољавањем свог мршавог неразвијеног тела најављује своју необичност.

Прочитајте интервју са аутором књиге Уста ми пуна вишања

Одбрана Јакова Стефану доноси навлачење црне мантије и одсјај златног крста око врата. Овим чином Стефан сматра да губи себе. „Ја више нисам овде“, изговара у једном тренутку, постајући свестан да што време више пролази, све више постаје отелотворење Љубе. Обојица у мантији били су „један другом прошлост и будућност“. Постајући све више Љуба, све више губи Јакова, чије недостајање у њему изазива ужасан бол. С друге стране, његово присуство изазивало би грозницу. Осећао га је читавим телом које га је пекло. Тело је горело, али ум није желео да призна љубав изнад братске. „Бог и Ђаво су се поигравали са њим.“ Тај унутрашњи сукоб пренет је у свет боја, сукоба црвене и црне – црна мантија наспрам црвених вишања, крви, црвених усана и божура на мушеми. Колорит у сивилу једне наизглед учмале сеоске средине, али када би ноктом загребали по површини, та учмала сеоска средина показала би сву разноликост и живописност својих становника и њихових малих живота. Жудњу и задовољство које би Стефан повезивао с грехом јер би се завршавали болом, покушавао је да одагна прочишењем. Ватру у себи истеривао је преосталим елементима материје. Гасио ју је хладном водом језера и летњим пљуском. Покушао да је избаци заједно са садржајем желуца и продуктом сузних жлезда, да је охлади ветром док му суши ознојено чело и смирује грозницу у прстима. Желео је да ватра отече из њега док лежи на земљи, да је земља усиса и спроведе до самог језгра њеног настанка.

Стално преиспитивање и унутрашња борба, осећај напуштености и празнине, његова жеља да га нема, да утрне до крајњих граница и да нестане, наводе на помисао да се Стефан све време борио с депресијом. Неприметним корацима аутор води читаоца до кулминације, до неизбежног и неизвесног краја. Оцу Љуби, који је увек имао главну и последњу реч, ту исту реч на крају романа одузима, како би га онемогућио да спречи оно што се морало десити. Мирис вишања је био јачи, мирис пред којим би Стефан сваки пут поклекао. Пред њим је стајао Јаков, чија су уста била „пунија и сочнија од сваке вишње“. Видео је себе у њему, као у огледалу. Бог и Ђаво су се поново поиграли његовим умом, његовом љубављу и његовим врелим међуножјем. Љубав, тиква без корена, мирис, нестајање, стид, мржња, смењивали су се као црвено-црна поља на точку рулета.

Шта је преовладало?

Након завршетка романа остаје у устима само горак укус опне вишње, која је изврнула сву своју нутрину пред суд читаоца, и мирис.

„Осећаш ли вишње? Има ли их још у теби, Стефане? Да ли су ти уста пуна вишања?“

Нови Сад,

Јануар 2022.

Аутор текста: Данијела Милосављевић
Извр: prozaonline.com