Елен Дорион: Људска природа

Елен Дорион враћа се на књижевну сцену са џепним издањима романа Загрљај ветрова и Дани песка и новом збирком песама Како одјекује живот. Како ауторкина пријатељица Мари-Клер Бле каже у поговору књиге Дани песка, „речи су освојене, ауторка над њима доминира, а ми смо фасцинирани и заслепљени“. У наставку прочитајте интервју који је Еелене Дорион дала за La Presse.

Дани песка прва je прича у триптиху у ком су и Загрљај ветрова и Нови почеци. Није случајно што Мари-Клер Бле потписује поговор?

Много година смо веома блиске. Пријатељице смо. Веома јој се дивим, њој и њеном раду. Верујем да наше идеје хуманизма међусобно резонују. Обе настојимо да откријемо светла, чак и када су присутне сенке.

У вашим књигама доминира природа. А и сад, док сте у Банфу, пишете у шуми?

Шуму видим као хоризонт. За мене нема разлике између шуме и мора. Мој списатељски рад подразумева откривање тога што зовемо стварност. У шуми ме не занимају вертикалне линије сенке, већ светлост. У Загрљају ветрова, на почетку пишем о између. Између неба и мора налази се линија хоризонта. Шума није непрозирност, већ начин на који светлост делује на окружење. Светлост – то је оно што повезује моја три романа.

Помислили бисмо да разговарамо са сликарем.

Ја сам сва у елементима. Занимају ме вода, ваздух, ватра и земља. Живот почиње када се све ово покреће и када ступимо у тај вртлог. Постоје различити ликови, али природа је лик. Она је мој најбољи саговорник.

Књига Дани песка говори пре свега о детињству. У њој цитирате филозофе и уметнике. Да ли је ово књига–уџбеник?

Књига кореспондира са буђењем свести о вишеслојности битисања. Како градимо своје присуство у свету? Мислим да је то присутно у свим књигама. Са тугом, раскидима, искушењима и радостима детињства. Свест се брине и постаје учење. Трудим се да велика прича пресликава мале, личне приче.

Заиста се много прича о прошлости, о сећању.

Постављам питање: како садашњост мења прошлост? Шта је памћење? Писање представља неку врсту прочишћавања, преношења и трансформације искуства. Ово се провлачи кроз све три књиге. То је триптих, три дела која се могу насумично читати. У сликарству говоримо о три платна. У музици – три става. Креће се. Живо је. Нема правог реда између три књиге. Као у животу.

Дани песка, међутим, чине се ближе искуству стварности него књиге које су уследиле, које су више филозофске?

Тако је. Користила сам три начина писања у свакој од књига. Сваки од њих укључује дозу нарације, рефлексије и поетског писања. У Новим почецима, када пишем о борби са оцем, радим то врло прецизно. Крећем се кроз све три форме. Зато толико волим роман, јер ми омогућава да све то уврстим. Оно што сматрам најважнијим јесте промишљање, почевши од наше стварности. У нашем свету све се одвија веома брзо. Много је различитих мишљења, али то никада неће заменити промишљање за које су потребни време и удубљивање.

Још једна од увек присутних тема у вашем раду јесте љубав.

Љубав је у свему. У пријатељству, односу према природи, родитељима, породици… Мој темељ постојања у свету је повезаност. Како се односим према другима. Ова веза пролази кроз мене, кроз другог, кроз знање и жељу за сазнањем. У Загрљају ветрова говорим о романтичним раскидима, али је и поглавље о пријатељству једнако важно. Што смо старији, то постаје важније, док кад смо млади све улажемо у љубав. Важна је и веза са самим собом. Веза коју имам са собом све је богатија, истинитија и интимнија. Чини ми се да пишем само о љубави. У Новим почецима пишем о манама и сумњама. Питање је: како можемо научити да волимо боље?

То није рецепт, већ бескрајна потрага?

Не бавим се психологијом. Не дајем лекције нити императиве. Не знам. Не могу се ни претварати да знам, кад и сама трагам. Надам се да ће читалац моћи да се упусти у исту потрагу зато што ни сам не зна. Мислим да је то најлепша реченица: „Не знам“. Све се трансформише. Рецимо, љубав не умире, она расте. Када се искуство између двоје људи заврши, љубав остаје. Још увек смо способни да волимо.

 

Интервју преузет са портала La Presse.