Дунав у скицама сирене
Дунав у скицама сирене
(Милица Митић – Забрањено купање у зони пограничног прелаза. Прометеј: Нови Сад, 2023)
Легенда о настанку Великог Градишта помиње Јасонове аргонауте који су, баш на ушћу реке жутог метала у сребрни Дунав, пронашли златно руно. Када су меми[1], као јединице културне меморије и носиоци културне информације, део генерацијског идентитета, онда се трагови духовног наслеђа преносе на папир, а талентовани потомци труде се да у поетском замаху оживе и сачувају од заборава прапостојбину која постаје инспиративна оаза.
Такав приступ уочљив је у првој збирци песама Милице Митић Забрањено купање у зони пограничног прелаза, која је објављена у оквиру едиције Река, издавачке куће Прометеј. Сама идеја уредничког подухвата циљно окупља на једном месту савремене домаће, стране и регионалне ауторе, чији уметнички сензибилитети евоцирају симболички потенцијал именице река. У поменутој збирци Дунав заузима централно место у тематско-мотивској структури, али је љубав према реци подељена у пет циклуса у којима се, кроз призму воде, рефлектују емотивни пејзажи из формативног периода ауторке, као и наслућена доминација Дунава над Свемиром.
У начелу, студију Гастона Башлара Вода и снови — оглед о имагинацији материје (1942) треба читаоцима понудити као предложак који би Миличину збирку уврстио у корпус еко-литературе, која успешно дренира душу на микроплану, док нас неосетно уводи у тренутно стање у геосфери, на макроплану. Башлар нам сугерише да је течност начело језика и да језик мора бити пун воде (Башлар 1998: 237). У песничком изразу М. Митић чини се да сваки стих носи у себи водени жиг: Дунав ће те волети док не цркнеш; у води сам, плутам; ова вода је моја кућа, памте ме њени молекули; сваки пут када зароним обавије се око мене као врећа за спавање; ронимо на осећај, дишемо у мислима; умрећу у јулу поред реке; река аутомобила; струјање воде кроз цеви радијатора; ја сам једном давно прогутала језеро… (Митић 2023: 12-54)
Песникиња скицира надмоћ слатке воде у локал-патриотском заносу, тако да је Дунав њено природно окружење, налик материнској води: ти си мој океан, нико ми те није донео, сама сам те себи нашла; нисам ја крива што су ме из породилишта донели на воду, где посејеш дете, ту ће и расти. (Митић 2023: 67,71) Улога мајке посебно је осветљена у деловима када се фокус са традиционалне породичне трилогије о прабабама сели на слику модерних родитеља који покушавају да одгоје дете у новобеоградским блоковима, на обали где Дунав носи пластичне флаше, а место за паркинг тражи се 42 минута.
Апокалиптични призори Дунава и градског метежа враћају ауторку почетним облицима живота. М. Митић у песмама „Шума” и „Лопта” проналази језик преко ког упознаје своје младунче са основним елементима: морам да те научим (…) да препознаш болесно дрво/по мирису/морам да те научим да дишеш; мораш бити опрезан/увек ће ту бити нека река да ти однесе лопту. (Митић 2023: 34, 56) Башларове тврдње да је вода непресушно млеко и по природи ствари она успављује као мајка[2], уткане су у збирку ЗКУЗПП. У прилог овој тези скрећемо пажњу читаоцима и на цртеже који красе збирку корица византијско плаве боје.
Скице Дунава су материјализовани геометријски облици који задржавају основна својства воде: да нема сталан облик и да се прилагођава суду у ком се налази. Тако се у песми „Хоће да праве плажу” изнад стиха ова вода је моја кућа (Митић 2023:27) налази монтажна брвнара која је прозирна, има своју масу и запремину. Веза са Дунавом кулминира у песми „Туга”, у којој су таласи Дунава (скицирани) отисци галебових крила, али и тужан смајли услед петодневне забране купања.
Коначно, шта се крије иза натписа на табли у Великом Градишту? У последњој песми, која носи назив саме збирке, суштински се разрешава иницијална загонетка изречена у песми „Почетак”. Купање с јесени забрањено је за људе, али не и за риболика створења која једним скоком окрећу леђа Сунцу и роне у вечност.
[1] Термин меми први уводи британски еволуциони биолог Ричард Докинс, а у контексту у ком га ми употребљвамо у тексту, треба поменути рад „Варијације на тему: је ли човек макина или није”, професорке на Филолошком факултету у Београду Драгане Вукићевић. Рад је настао у оквиру међународног научног скупа (2020), под називом Век просветитељства у српској култури (181-188 стр.).
[2] У песми „Спа” пажљиви читалац може уочити на који начин Миличини стихови комуницирају са цртежима Соње Бајић. Поплочан угао турског купатила и мрежаста љуљашка позивају на уживање, дремеж. Такође, у самој песми ауторка жели да дуго плива после парног третмана. Занимљив је и избор самог наслова у коме је дата предност именици купање насупрот пливању. Купање ипак подразумева низ неправилних покрета иза којих се наслућују игра и слобода.
