Рецензија: Друга књига, исти проблеми

Док су могућности за објављивање прве књиге путем конкурса за неафирмисане писце заиста многобројне код нас, толике да сваки иоле заокружен рукопис може да добије прилику за публикацију, ствари су много неповольније за ауторе који покушавају да објаве другу књигу. Решење за овај проблем може се пронаћи на тек једном или два места, а ретки су издавачи који пружају шансу младим писцима. Ово, наравно, није случај код оних чији су првенци примећени и позитивно прихваћени, што се десило првом роману Дубравке Ребић, чији се оквири, али и проблеми, донекле понављају и продубљују у другом, Ноћ пре пада у реку.

Исто као и у роману Тонемо (2021), и овде се прати паралелна прича неколико протагониста чији се гласови сусрећу  и допуњују. У питању су чланови једне породице чија се историја трасира од прве половине 20. века до данас, а свако од ньих својим фрагментарним обраћањем у првом лицу тражи простор за себе и прилику да истакне сопствени поглед на стварност и прилике које их окружују. Оне су махом личног и интимног карактера, али такође у снажној вези с перспективама других чланова породице и тек се заједничким и преплетеним читањем, управо онако како je ауторка и замислила, добија пунија слика и заокружена представа једне групе људи чиjи je положај у тексту повлашћеног карактера.

Чак и када поједини јунаци остају неми, попут оца породице Обрада, њихове судбине сазнају се од осталих приповедача, премда преломљене кроз њихову визуру и представљене из њиховог личног угла, што, очекивано, утиче на читалачку рецепцију и разумевање. Стога je неопходно пажљиво проћи кроз роман и пратити трагове које Дубравка Ребић оставља читаоцима да би се његова фрагментарна природа истакла на адекватан начин и дочарала основну идеју дела: историју крију мале, интимне, личне приче, а не велики историјски наративи чија се наводна важност и вредност непрестано потенцира из генерације у генерациіу. Ратови, распади држава и катастрофе присутни су овде само у траговима, као узгредни коментари, да би се фокус ставио на утицај ових догађаја на унутрашњи свет јунака.

Ауторкин приступ једноставан je и одавно присутан у домаћој и страној прозној продукцији, али да би фрагментаран и полифон текст био уверљив, неопходно jе да сваки глас буде jeдинствен и различит од осталих, што овде ипак није увек случај. Брат Вид и сестра Аница, припадници средње генерације породице, неретко као да проговарају истим гласом, а њихова перспектива разликује се само у граматици. Иако су њихове животне околности готово дијаметрално супротне, нарочито након детињства Вид је потискиван у породици, а касније и у заједници, што утиче на његово самопоузданье и свест о себи, док Аница, након спокојног одрастања, наилази на различите изазове одраслог живота и среће са ситуацијама у којима махом манифестује своју сналажљивост и прилагодљивост – разлике у њиховој карактеризацији и психологизацији не рефлектују се у говору на адекватан начин. Да би се олакшало праћење радње, свако од кратких поглавља обележено je именом приповедача и годином, а без ових ауторских интервенција, сналажење у тексту било би још теже, а читање исповести брата и сестре конфузније.

Нешто упечатљивија je нихова мајка Стана, чији се тежак живот са суровим супругом у патријархалној средини увиђа и у њеним обраћањима, те Аничина ћерка Соња, припадница нове генерације, јер у своје исказе укључује перспективу нараштаја који спаја живот у комунизму, социјализму и после петооктобарских промена. Њена обраћања имају дозу модерног, урбаног и неочекиваног и у њима савремени живот заиста јесте савремен, са свим проблемима и изазовима који га описују на личном, професионалном, емотивном и егзистенцијалном плану.

Уз то, већ поглед на породицу може се читати као парадигма односа данашњих младих генерација према старијима: оне су, у теорији, пуне поштовања и љубави, али, у пракси, суштински дистанциране и незаинтересоване. Соња такође манифестује и последњи корак у еманципацији савремених жена, те након баке која трпи терор мужа и мајке која протестује против неправде позициіе. она постаје независна и осваја своју слободу. Наравно, и њен живот враћа се каткад уназад, а њене мисли тичу се старијих припадника породице, а по завршетку романа, када сви његови протагонисти више нису међу живима, једино она остаје да приповеда о њиховом животу jep joj то и преостаје.

Друге књиге по правилу показују да ли су успеси или неуспеси првих били оправдани, али и постављају основу за даљи списатељски развитак младих аутора. Један од недостатака првенца Дубравке Ребић била je недовољна посвећеност јунаку с највише потенциіала (старица Ева, која je, због своје необичне судбине и умешно изведеног сплитског дијалекта, заслужила много више простора него што je добила), зарад колективне приче, што се понавља и овде. Премда се фрагментарно и ахронолошко приповедање намеће као идеално за представљање историје једне породице и друштва, овде jе оно превише поједностављено и недовољно упечатљиво.

Ипак, роман Hoћ пре пада у реку јесте дело пуно потенцијала који, мада не до краја искоришћени, заслужуіу неку врсту пажње у будућности, када ће се и доказати да ли je почетни успех ове списателљице био случајан или не.

 

 

Аутор текста: Драган Бабић

Политика, 10. 8. 2024.