Дејан Медаковић: Историја је немоћна да одбрани истину

Историја је немоћна да одбрани истину

Глас, 28. јануар 2007.

Америчке дипломате су ми говориле: „Заборавите историју!“. Одго­ворио сам: „Вама је лако да заборавите, ви немате историју“. Исто­ријска наука подложна владајућем режиму и то не само у социјализму и комунизму, то је она радила и у Краљевини. Читав низ историчара био је у служби званичне државне идеје.

 

Ерудита, књижевник, историчар, академик, научник светског гла­са, који слови за једног од најомиљенијих на Београдском универзите­ту, председник Вукове задужбине, академик Дејан Медаковић написао је књигу о аустријском владару Фрањи Јосифу. Будући да се међу њеним корицама први пут откривају многе тајне из живота овог владара, међу којима многе које се односе на Србију тога доба, привукла је велику пажњу како историчара, тако и најшире читалачке публике…

Шта вас је подстакло да напишете књигу о аустријском владару Јосифу?

– Идеја се родила приликом боравка у Аустрији ради обиласка две велике изложбе. О Марији Терезији, у Бечу, и Јосифу Другом. Конста­товао сам, после обиласка ове изложбе, да ту нема ниједан једини траг о Србима иако сам знао из литературе да је Јосиф био много заслужан за Србе, што доказују песме које су му посветили Доситеј и Јован Рајић. То ме је подстакло, па сам почео да истражујем. Подстицај у томе било је пре свега исправљање аустријске неправде према Србима.

Тако сам до­шао до многих књига и почео сам да се бавим Јозефинизмом као феноме­ном Европе. Бавио сам се и реформама и њиховим одјеком код Срба, шта је ту прихваћено а шта није. Занимала ме је, такође та толика популар­ност овог владара код Срба. Испоставило се да је он као државник био веома заинтересован за Србе. То не значи да их је не знам како волео, али, Срби су му били један фактор и он их је гледао из интереса једне велике државе.

Да ли је било неких потешкоћа у отварању врата бечких архива?

– У Бечу су ми се лако отварала сва врата. Обилазио сам без проблема све архиве, као и код нас. Не могу да се жалим. Најважнији архив код нас био је Архив Карловачке митрополије, у власништву Академије по ов­лашћењу Српске православне цркве и ту сам ја председник савета.

Када је Аустрија у питању, мене су као госта позивали на све веће изложбе и тамо сам држао предавања. Они су изузетно предусретљиви. Њихови библи­отекари су велики професионалци који се труде да помогну људима који истражују. Код нас је, нажалост, другачије, мада има ретких ентузијаста.

Имали сте ту привилегију да се пред вама први пут откривају неке крупне тајне. Шта вас је и које откриће највише импресионирало?

– Највише ме импресионирало прилагођавање Срба пресељених на територију једне друге државе, које могу назвати велика сеоба са једним средњовековним наслеђем који су они донели из Пећи, односно са територије тада под турском окупацијом тек ослобођеном од Аустријанаца. Аустријанци се повлаче са те територије остављајући Србе турској освети, јер је та равнотежа Пећке патријаршије успостављена 1557. године обновом Пећке патријаршије, што су турске власти дозволиле.

Турске власти су пак изгубиле поверење у Патријаршију, па је српски патријарх побегао са том великом гомилом јако добро изабраног света, нарочито занатлија. Они су дошли у једну другу, нову државу, јако компликовану. Аустрија је у осамнаестом веку била једна империја где се племство стално борило са влашћу. Ту долази до великих друштвених промена. Као највећа друштвена промена било је прилагођавање на нову цивилизацију.

Данас је другачије. Зашто од нас упорно траже да се одрекнемо историје?

– Историја се потире, чак свесно брише из свести, а то се видело на низу великих промашаја које је савремена влада направила. То се нарочито видело на прослави 200-годишњице устанка. То је било све јадно и срамотно, почев од тог одбора из ког су чак изоставили владику, Шумадијског епископа. Уосталом, боље се не сетити. Савремена појава светских размера је мондијализам који је део америчке политике. Значи, тежња ка умањењу националних држава, смањењу.

Олбрајтова је Јељцину у Кремљу рекла: „Ви имате велику државу“. И Јељцин је смањивао. И ми смо према тим критеријумима имали велику државу, па је било нужно смањивати је. Чешка је била превелика. Требало је разбити. Дошло је до једног померања. Наравно, неке силе су се добро чувале да то не буде применљиво и у њиховој средини, нарочито Енглеска, која има проблеме са Шкотима, Ирцима, затим Шпанија која има проблеме са Каталонијом и Баскијом, затим Француска са Корзиком, Алзасом, затим Мађари који од Румуније стално потражују Ердељ који има три милиона људи. Код нас тај процес датира још од Тита, који вешто децентрализује државну управу.

Шта храни заблуду противника историје?

– Овде је велика заблуда противника историје. Прво, они су углавном необразовани, с друге стране они су подложни одређеним трендовима, тенденцијама великих политичких сила да оне сређују свет. Не само Бал­кан, већ свет. Мени су америчке дипломате отворено говориле: „Забора­вите историју!“. Одговорио сам: „Вама је лако да заборавите, ви немате историју“. Карађорђе је савременик Вашингтона, а он је само обновитељ једне од српских држава. Идентитет Европе је угрожен и то се види, а Европска заједница нема снаге да се суочи са тим проблемом.

Где смо ту ми?

– Ми смо доживели неколико великих, озбиљних пораза, а из тога нису извучене поуке. Ту, пре свега, мислим на Црну Гору и њену сецесију која, сматрам, да поништава један велики историјски процес обављен у дванаестом веку. Стефан Немања, који је иначе из Подгорице, дакле Под­горичанин, ујединио је Рашку и Зету. Две цивилизације које нису биле идентичне претворио је у једну. То је овај референдум поништио. Сру­шио је оно на чему је од дванаестог века грађена судбина једног народа.

Наравно, они оправдавају фалсификованом историјом. Историја је немоћна да брани истину, јер је подложна владајућем режиму и то не само у социјализму и комунизму, то је она радила и у Краљевини. Читав низ историчара био је у служби званичне државне идеје. То се заборавља а то су ствари који играју у том колоплету проблема.

Како као историчар видите будућност Косова и Метохије?

Косовска криза почиње у периоду између два рата. Косово је 1912. ослобођено, релативно касно као и Македонија у Балканском рату. У том периоду су била могућа нека решења која би данас добила карактер ге­ноцида, а та решења су била у замени или размени становништва, што је иначе примењено од западних сила. То је радила Немачка са Пољском, то је радила Немачка са Русијом, то је радила Румунија са Молдавијом, то је радио Јужни Тирол у Италији. То је било најнормалније као једно решење.

Краљ Александар је имао споразум са Кемалом Ататурком о исељењу одређеног броја људи који се не би можда иселио добровољно. Касније је дошао Тито с нескривеном амбицијом да Албанија постане ре­публика. То је спречио Стаљин у једном часу, али тенденција је остала. Бујановачка конференција је нешто обећавала Албанцима ако напусте фашистичке одреде и пређу на страну НОБ. После рата, донет је закон који је потписала српска рука, поп Влада Зечевић потписао је забрану по­вратка Срба које је албански фашизам протерао са Косова…

Сад Запад у овом случају гледа на ствар нумерички. Каква сад Гра­чаница и којештарије! Значи, ту сте мањина има вас десет пута мање од Албанаца и шта ту има да се размишља. Ту је, наравно, питање кривице за рат коју смо медијски изгубили. Ко не види да смо га изгубили, њему стварно треба лекар.

Дошли смо у ситуацију да смо ми оптужени за геноцид. У току су процеси у Хашком трибуналу. Ако то падне на нашу штету, чукунуну­ци ће то отплаћивати. Моја породица је пореклом из Хрватске, из Лике. Деда ми је био председник Хрватског сабора. У његово време је Срба у Хрватској било 32 одсто, а у Брозово време их је било 16 процената, да би Туђманово време дочекали са два и по одсто. Феудални сабор је у два маха признао конститутивност, па чак и комунизам. Данас су све те при­че о повратку Срба само магла.

Као неко ко је читав радни век пребивао и пребива у срцу српске историје, који лик бисте издвојили као посебан?

– Имате лик директора гимназије који одбија да напусти ђаке које одводе на стрељање, затим, ту је немачки војник Шулц који није хтео да стреља српске сељаке, а онда га његови одведу међу те исте сељаке и стрељају.

За памћење је и српски сељак, мислим да се зове Љубан, онај човек кога у Јасеновцу касапе, а он, док му секу прво уши, нос, ваде очи, мирно понавља: „Само ти, сине, ради свој посао“. На крају су му одсекли и језик, а потом га заклали. То је забележио лекар коме се овај џелат ис­поведао. Говорио је да му је Љубан кога је масакрирао долазио у сан и на јаву. Није могао да спава од тих слика. Мислим да је наша црква Љубана прогласила новомучеником.

За мене је један од најимпресивнијих остао лик Исидоре Секулић. Једно време смо се интензивно дружили. Има у тој галерији ликова и много мојих пријатеља који више нису живи…

Мила МИЛОСАВЉЕВИЋ

Из књиге Интервјуи • Изјаве • Прикази • Полемике • Одговори на анкете