Дебра Леви: Шест лекција о писању

Писање није равна линија – оно је трагање, сумња, радозналост и истрајност. Награђивана британска књижевница Дебра Леви, чији су романи Вруће млеко, Ка кући пливајући и Човек који је схватио све објављени у едицији Река, у разговорима о свом раду открива да иза сваке странице стоје питања која себи поставља, тренуци хаоса, и спремност да се стално преправља и почиње изнова.

Из интервјуа који је дала за портал The Creative Independent издвојили смо шест поука које могу бити корисне сваком писцу, како оном који се тек упушта у писање, тако и искусним ствараоцима. У питању су кратки увиди о томе како започети причу, зашто је хаос важан, како предмети могу носити историју, али и о томе зашто је издржљивост једнако важна као и инспирација.

Како започиње писање

Обично постоји питање које сам поставила себи. А немам одговор на њега. Писање је начин на који почнем да налазим много одговора на то питање. У суштини, ако као писци
себи постављамо занимљива питања, и одговори ће бити занимљиви.

О доброј страни хаоса

Почнем, попут свих писаца, а онда се понекад удаљим од почетне тачке. Тада ми се углавном лик обрати. Као да ми је дат тренутак, и тај тренутак искористим. Нешто узбудљиво се догоди. Успут откријем неке ствари, ствари које нисам знала да знам. Светло у мрачној соби. Наставите са белешком, и светло постане мало веће. И веће. Затим се престрашите. Оног стварног.

Хаос је добар за откривање онога што стварно желимо, а шта не. А онда дође ред. Хаос и ред су близанци – нису идентични, али један увек прати другог.

О важним сегментима приче: радњи, ликовима, тону, атмосфери

Као што је Вирџинија Вулф писала, предмети могу да садрже емоције, идеологију, читаву историју. Саул (Човек који је схватио све, 2022) је у Источну Немачку требало да понесе обичну конзерву ананаса. Због своје непажње је заборави – и тај ананас постаје симбол заборава.

Увек размишљам веома филмски када пишем. Морам да видим своје ликове. Како отварају очи. Затварају очи. Како устају, како ходају, како дишу. Можда је то због мог рада у позоришту, почела сам као драматуршкиња.

О писању у првом лицу

Желела сам да напишем живу аутобиографију усред олује живота, а не на његовом крају. Прво лице ми је омогућило да зароним у тиша осећања и пронађем смирен глас.

О издржљивости писца

Писање није само тренутак инспирације. То је издржљивост, глад за самоћом и стална спремност на преправљање.

Када наиђе блокада

Када запнем, идем на пливање. Под водом мисли утихну, и то ми отвара нови простор.