Читање Балашевићевих песама
Додир свиле: песме које су отпевале своје
Сигурно сте слушали и певали, па можда и свирали песме нашег Ђорђа Балашевића. Али да ли сте их читали?
Балашевић је своје стихове штампао у две књиге. Године 1980. Дневник је објавио Балашевићеву прву књигу Рачунајте на нас. Уредник је био Мирослав Антић, а предговор и поговор написали су Перо Зубац и Ференц Деак. Године 1996. Балашевић је добио награду Фонда Тодор Манојловић „за модерни уметнички сензибилитет за 1995. годину“. Тако је стао раме уз раме са претходним добитницима награде Миодрагом Павловићем, Милорадом Павићем и Миодрагом Б. Протићем. Награда је поред осталог подразумевала штампање књиге и тако је зрењанинска Градска народна библиотека „Жарко Зрењанин“ објавила Балашевићеву књигу Додир свиле: песме које су отпевале своје. Књигу су уредили Душан Јаковљев и Драшко Ређеп.
БАЛАШЕВИЋЕВ ОБИЧАН ЧОВЕК: ЉУБАВ, ПРОЛАЗНОСТ И СЛОБОДА
Збирка Рачунајте на нас почиње песмом „Прва љубав“, која ће се такође као прва песма збирке Додир свиле појавити у варијанти под насловом „Још једна песма о првој љубави“. Чињеница да је ставља на сам почетак обе збирке и то у размаку од неколико година, сведочи о Балашевићевој заокупљености овом темом, или темама, које се провлаче кроз већину његових песама. Од самог почетка Ђоле у стилу Мике Антића пева о снази и чистоти прве љубави, која за сва времена скрила се ту негде, дубоко у нама… („Још једна песма о првој љубави“). Како је приметио Владимир Димитријевић, „ми нисмо имали песника који доследно опевава обичног човека, најобичнијег“. Колико само обичности и пластичности има у стиховима: Кад је прошло ђачко време, падежи и теореме/ И стрипови испод клупе…(„Још једна песма о првој љубави“).
Пролазност је још једна велика тема Балашевићеве поезије. Он иде даље од Мике Антића. Она мала што некада имала је косе плаве сада има мужа, инжињера, пред којим је каријера/ и место у Друштву Високом. За разлику од поменутог мужа, Балашевић пева: Још сам сретан што постојим, пишем песме, звезде бројим,/Још сам онај исти ветропир... Слично као код Црњанског, потреба за слободом, коју образовање и институције само коче и кваре, трећа је велика тема Балашевићеве поезије. И ето, одмах на самом почетку Балашевић је рекао све што је имао, остајући доследан себи кроз цело своје песништво и уводећи нове теме углавном само као подтеме.
БАЛАШЕВИЋЕВА БЕАТРИЧЕ
Тако се у песми „Лепа протина кћи“ поред мотива неостварене љубави и пролазности јавља и мотив лутања, такође чест у Балашевићевој поезији, присутан у светском песништву још од античких времена. Лепа протина кћи , девојка из вишег сталежа, слично Дантеовој Беатриче и Петраркиној Лаури, божански је недодирљива док је окружују ноћ, месец, звезде и капи воде, као бисери,/који блистају свуд по њој…Након њене удаје, онај који ју је волео каже: И љубим добре, љубим лаке./ Неке праве, а неке не. Слично налазимо и у Бећковићевој поеми „Вера Павладољска“.
Неке љубави се нису срећно завршиле јер јунак ових песама није знао да цени оно што има, као у песми „Бездан“ или „Не волим јануар“, где болно искено признаје:
Нисам те никада чувао,
Нисам те никада мазио-пазио,
Твоју сам љубав газио,
…
ВОЈВОЂАНСКИ ПЕСНИК И ЊЕГОВА „ПРОСТА ДУША СЛОВЕНСКА“
Понекад би наш јунак био само искоришћен („Лагана ствар“) или би девојка лоше проценила („Дивљи бадем“, „Човек за кога се удала Буба Ердељан“). Понекад би опет проблем правила ускогруда традиционална гледања на порекло, као у песми симболичног наслова „Неверник“. У њој се наш јунак присећа војничких дана у Бања Луци и једне своје љубави, о којој каже:
Њен ме је баба уз’о на нишан:
Да л’ сам од Њиних ил’ баш и нисам?
Словен сам, белац, слободни стрелац…
САМО ДА РАТА НЕ БУДЕ
Ту долазимо до још једне битне карактеристике Балашевићевеб поезије. Он је и по језику и по темама војвођански песник, али он никада није само то. Његова проста душа словенска („Словенска“) отворена је и за људе из Бања Луке, из Пуле („Опрости ми, Катрин“) и многих других места. Ђорђе Балашевић је песник читавог југословенског простора. Он је испевао песму „Само да рата не буде“. Заљубљен, његов јунак јадикује: Али маџарски не умем, дај, научи ме, леба ти,… („Слабо диваним маџарски“). А на другом месту каже: Ниједна ко моја Дођошка… („Дођошка“)… Балашевић је песник мира и уважавања.
У време кад то и није „у моди“, свестан је да нема будућности без отварања ка Европи и њеним вредностима, а о онима што су нас другачије водили јасно и гласно каже: Криви смо ми, што смо их пустили… („Путуј, Европо“). Иначе, када критикује – а критикује углавном политичаре, народњаке (тј. лошу музику) и неке одлике нашег менталитета – Балашевић претежно користи шалу и иронију, као рецимо у песми „Намћор“. Тај свој поступак Ђоле објашњава стихом: И све што не сме да се каже ја провучем кроз шансону… („Шансона“).
*
Мада код њега постоји и шала као таква, као на пример у песми „У раздељак те љубим“. Ова се песма због барона и бала може сврстати међу оне којима се, као »један од аутентичних песника Војводине старе«, Балашевић приближава песнику Жарку Васиљевићу (1892-1946). Групи песама о старој Војводини (у Додиру свиле циклус „Стари лалошки валс“) припада и меланхолична „Прича о Васи Ладачком“. Тако је Балашевић војвођански песник и по томе што уме да буде и меланхоличан и ведар у овом свету где то Ђаво вино тражи/снева и извољева-… („Ћалетова песма“) док неко то од горе види све,/повлачи нам конце, сигра се… („Неко то од горе види све“), тј. где је враг увек спреман да се умеша, а Свемогући није тако добар и праведан како ми мислимо и где увек постоји свест о смрти („Кад одем“, „Словенска“).
СВАЧИЈИ ПО МАЛО, АЛИ „ЈОШ УВЕК САМО СВОЈ“
Ђоле припада свима по мало. Отуда и поднаслов ове збирке, у којој Балашевић попут Црњанског (вероватно због сличног неспоразума са водећим струјама на поетској и музичкој сцени) пише и коментаре уз песме. У тим коментарима он истиче да Песмама Које Су Отпевале Своје дешавало се, боме, да их на десетине хиљада људи изговара углас, као заклетву, или шапатом, као молитву пред одлазак на починак…. („Једни га хвале, други жале, трећи кажу: ‘Е, мој брале’“). Смештајући ову реченицу на почетак књиге, Балашевић на крају понавља: Много касније, када више нисам писао Песме него текстове, пуно пута сам осетио ту повратну снагу, силину, […], коју ниједна од мојих раних неотпеваних песама, очито није имала…(„Још сам сретан што постојим: пишем песме, звезде бројим…“).
Овај песник највећу вредност ове своје збирке види у чињеници због које су га у књижевним круговима оспоравали… То се види и у наставку истог коментара где Балашевић, објашњавајући како је саставио и компоновао своју прву песму, каже: Никад више,… нисам написао ни једну песму онако на суво, без музике…
Да, Ђоле припада свима по мало. Али он је увек и изнад свега потпуно само и једино свој. У својој песми „Лагана ствар“ описујући ситуацију на музичкој сцени, овај кантаутор пева:
Писали су да сам златан (или да сам чист шарлатан)
И све мање ја сам био свој…
Кад сам размислио о том,…
Рекох себи:Кући стари мој…
Као и већина песника, Балашевић промишља поезију, која када је права, суштинска, извире из дубине човековог бића и бива божанска, неухватљива (отуда и назив Додир свиле), као што је то и права, искрена љубав. Тако у песми „Старим“ Ђоле пева:
Ал, у тајним везама с неким давним брезама,
Поново се песма примиче?
Засад нема имена, само блуза свилена
Како ми из руку измиче…
А права поезија и божанска љубав дају снагу, заклон у животу. Тако Балашевић, који је мотивом свиле поново близак Црњанском, песму „Живот је море“ (варијанте) штампа у обе књиге и пева:
Можда ће жена свиленог бедра,
[…]
Улити ветар у моја једра
До нове жене, до нове луке…
Покушали смо Ђорђа Балашевића да сагледамо као песника и да га сместимо у контекст српске и светске књижевности, свесни да су неке од поменутих веза вероватно проистекле из сличних карактера, животних ситуација…, на шта упућује и једна Ђолетова иронична реченица. У већ помињаном коментару уз песму „Портрет мог живота“ Балашевић прича о својим песничким почецима. О освојеној другој награди на Мартовским сусретима у Кикинди и о томе како је сазнао да су …они оценили да је ту ипак приметан утицај једно педесетак песника, од којих сам дотад (и отад) чуо једино за Матију Бећковића („Још сам сретан што постојим: пишем песме, звезде бројим…“).
Аутор текста: Јелена Загорац
