Бројка

Ниједна реч није, ваљда, тако дуго тражила своје место под сунцем, место у језику и на страницама речника, као наша, данас већ обична – бројка. Прво је требало да истисне страну, арапску цифру, па и латинску нумеру. A тo није било баш тако једноставно. Јер, цифра (од арапског сифр – „нула“ и уопште „знаменка“) ушла је у наш језик одавно, још у оно време када смо примили арапске (заправо, индијске) знакове за писање бројева: 1, 2, 3, 4, 5, 6, 7, 8, 9, 0. Нумера нам је дошла с римским знаковима: I, II, III, IV, V, X, L, С, М. Поред цифре, па и нумере, бројка се веома тешко пробијала. Ушла је у речнике нашег језика тек у најновије време. Али шта јој то вреди! Још увек многи више воле реч цифра, па говоре и пишу: „арапске цифре“, „римске цифре“ и сл., а могли би лепо рећи: „арапске бројке“ или „римске бројке“. О циферблату или цифарнику (на сату) да и не говоримо!Те се речи чешће чују него наша реч бројчаник (која је изведена од именице бројка и веома је лепа наша реч). Али није у томе сва невоља! Тек што је ушла у употребу, бројка се помешала с бројем. Тако неки ученици уместо бројки пишу „арапске и римске бројеве“ (иако не знају бројати ни арапски ни латински). Чак и у Правопису има таквих замена. A требало би и ђаку прваку да буде јасно шта је то број, а шта бројка. Јер, зна се, број је: један, два, три, четири, пет итд., а бројка:

1 (јединица), 2 (двојка), 3 (тројка), 4 (четворка), 5 (петица) итд. Бројка је, дакле, ознака, писмени знак за одређени број, као што је слово знак за одређени глас.