Белгијска књижевност у Србији
Књижевне везе Белгије и Србије почињу 1989. године, захваљујући проф. др Љиљани Матић. Њеном иницијативом започиње изучавање франкофоне књижевности и језика на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду.
Наши односи трају од тада. Прометеј са поносом може да каже да ће следеће ауторе публика имати прилику да упозна у марту 2023. године, на Сајму књига у Новом Саду.
Жуан д’Утрмон
Свестран уметнички рад овог писца бави се појмовима лажног, положајем уметника, удвојеношћу, сексом, туберкулозом, раком плућа… Све ове теме проналазимо посредно или непосредно у његовим графикама, цртаним филмовима и музици, а посебно у његовим књижевним делима, позоришним делима и у романима.
Јуда са дворишне стране
Обележен сопственим именом, протагониста ове романсиране биографије пред читаоца ставља сву лакоћу и тежину живота у Едену, рајском врту усред једног белгијског града. Већ самим именом аутор поставља немерљиву иронију; звати се Јуда и живети у Едену са дубоким уверењем да му је отац нико други до Бог. Однос Јуде и Свевишњег исписује странице једне нове свете књиге, дубоко личне и људске, исцртавајући нове заповести.
Врт као централно поприште радње, са својих 40 ари, постаће место Јудиног добровољног заточеништва, толико дубоко укорењеног, да ће сваки принудни излазак означавати агонију. Иако заобилази традиционално патријархалне назоре, однос оца и сина, посматран из Јудине перспективе и малог отвора његове „пећине”, готово да залази у патологију. Сведочи о једном предимензионираном виђењу очинске фигуре, на граници са апотеозом.
Динамична прича врта, породичних односа исприповедана је на готово толстојевски начин са есенцијом лаког пера Амоса Оза. Незаобилазна улога мајке стајаће као контрапункт деификованом оцу. Сва светлост ће извирати из дима њене цигарете, песме, измишљених и често лажних прича. Изразито лирично, духовито и на тренутке потресно дело, одвући ће нас у центар Едена, међу биљке, животиње и најбитније – људе.
Марк Кважбер
Кважбер је песник, есејиста и књижевни критичар. Током читаве своје каријере истраживао је белгијску књижевност француског говорног подручја и трудио се да промовише белгијску културу. Посебно је испитивао историју земље кроз уметничко стваралаштво проистекло из сећања на ратне дане.
Велике маске
Мајсторским и динамичним заплетима Марк Кважбер испитује скривену природу човека коју само крајности могу пробудити, али и политичке погледе и активности својих актера осванулим у колективном лудилу Другог светског рата.
Испуњене страшћу и шпијунским интригама, странице овог романа воде нас кроз Белгију, Француску, Швајцарску, Румунију, Конго, Заир и Јужну Америку, одузимајући дах својим натуралистичким приказом оног најбољег али и најгорег што постоји у човеку.
Литерарним преиспитивањима и ужасима издигнутим на инстанцу уметности, аутор раскринкава и демаскира како појединце тако и читаво друштво. Док читаоца оставља да, након прочитане последње стране, још дуго промишља и полако успостави нормалан срчани ритам.
Паскал Тусен
Ауторка која је предодређена за списатељски позив. Њено име може се довести у везу са Ускрсом и са празником Свих Светих, те као да јој је било суђено да се бави строгим питањима црквеног устројства, породичних веза и односа чистоте и греха.
Часна сестра
Паскал Тусен, белгијска списатељица, својим језгровитим али сликовитим начином писања на сцену ће поставити четири сестре. Већ првим цитатом из Раблеове Похвале женама, у ком се женска коса пореди са Медузиним змијама, ове јунакиње биће осветљене риђом бојом косе и постати бунтовнице свог времена, обележеног фалократијом која влада чак и у манастирима.
Откривајући породичне тајне јунакиња, Паскал Тусен скида маску са једног дела белгијског друштва, откривајући лицемерство примењиво на читав свет у свеукупности његовог постојања.
У двадесет кратких поглавља испрекиданим белинама, упознаћемо четири жене које, не без последица, преживљавају сопствену породицу, нарочито оца; тај црвени лампион инцеста.
Феминисткиња Сесил, лезбијка Тереза, монахиња Ањес и Клер која живи у ванбрачној заједници, пркосиће свим типизираним друштвеним нормама, и својом косом боје буктиње осветлиће хипокризију времена у ком живе.
