Академик Дејан Медаковић: Небеско опредељење Срба

Нико се неће извући

„Дуга”, 7. јул 1989.

Ових дана српски народ и многи Југославени прослављају 600-годишњицу Косовског боја. Многима међу Србима, али и у другим народима, намеће се питање, често помињано и понављано: како то да се толико година судбина једног народа везује за једну битку, како то да народ, доказано храбар, слави свој највећи пораз у историји? Уз то, победа или пораз по некима − остало је нејасно до данас. Ти истраживачи тврде да се све мање поуздано може судити о коначном исходу битке! Различита су била тумачења на истоку и на западу у сваком случају, био је то преломни час и за Србију, и за Балкан, јер је изгинуо цео нараштај ратника.

Већ 70 година касније деспот Стефан Лазаревић ратује, са својим Србима, као вазал на турској страни, а против хришћана − крсташа! Победа или пораз, да ли то може нешто значити гледано из таквог угла? На ово и друга питања за „Дугу” говори академик Дејан Медаковић, генерални секретар Српске академије наука и уметности.

Песма нас је одржала

Питање Косовске битке није тако једноставно. Реч је о боју који се не може сматрати коначно изгубљеним за Србе, а коначно добијеним за Турке. Сведочи о томе и чињеница да се српска држава, без обзира на њен вазални карактер, одржала све до пада Смедерева 1459. године. Та чињеница је сигурно утицала и на одјек те битке у народној свести. Додајте томе и брзо развијени црквени култ кнеза ратника и мученика и све мене тог култа кроз векове, па ћете одмах уочити и главне карактеристике формулисане кроз тзв. небеско опредељење. Створена је једна посебна духовна снага, довољно јака да издржи и истраје у свим искушењима петовековног турског ропства. Тај, првенствено црквени култ све до најновијих збивања у прве две деценије двадесетог века имао је и своје паралелне лаичке токове видљивије од осамнаестог века, кад је и створена модерна, српска национална свест.

У данима ропства свим преживелим друштвеним снагама српског народа било је јасно да је само његово постојање угрожено уколико се чврсто не ослони на традицију свога феудалног друштва, на његов морал и његова етичка начела. Колико су та начела прихваћена сведочи народна епика, а примера за то тврђење има напретек. Сведоче то велика померања на Балкану, посебно две сеобе Срба, једна од 1690. и друга 1737−1739, кад се распршило наше епско благо на све стране и у друге туђе државе, у које се српски народ тада склонио бежећи испред турске освете. И тако, десио се у тој трагедији и чудан парадокс да су многе духовне тековине патријархалног друштва које је живело под Турцима прихватили они Срби који су од средине века већ живели у Подунављу.

Колико је у Европи вреднована чињеница да је Србија, бранећи себе, бранила хришћанство, односно западну цивилизацију?

− Одговор би могао бити кратак: недовољно! У ствари, Европа је под појмом „предзиђе хришћанства” више мислила на оно устројство које је створила Аустроугарска формирањем Војне крајине од 16. века, одбрамбеног система према Турцима у којем је, као слободни сељак, живело српско становништво. Било је и Хрвата у систему Војне крајине, али су је претежно бранили Срби. То је био дуговечан систем, који је трајао до друге половине 19. века. Основно у њему било је да је српски сељак био слободан − није био кмет, али је зато имао трајну војну обавезу од 16. до 60. године живота!

Какав је био став југославенских народа у прошлости према Косову? Научници тврде да је легенда о Косовском боју живела у Дубровнику, Боки, на Хвару… А 1889, о 500-годишњици Косова, аустроугарске власти забраниле су прославу у Загребу, а Хрвате спречили да пођу у Београд и Крушевац…

− Пре свега, легенда о Косовском боју ушла је веома рано у историографију приморских писаца из времена касне ренесансе. Посебно је Орбин имао великих заслуга…

Недавно је пронађен један сребрни тањир (откупљен је − сада је у Шибенику), с краја 16. века, на којем је угравирана косовска драма и, између осталог, Муратово убиство. Тај је тањир дело шибенског мајстора златара Хорација де Фортеце, а рађен је за једног млетачког провидура. Наравно, и у Дубровнику је традиција везана за Косово била позната. Деветнаести век је већ косовску тематику укључио, под утицајем народне поезије, у своју уметност. Рецимо, у хрватском сликарству прву представу Косовке-девојке ради Фердо Кикерец. Позната је и његова слика „Милош Обилић убија Мурата”. Затим, посебно су се косовске традиције неговале у сремском манастиру Врднику – Раваници, где је у трпезарији насликана прва представа Косовске битке и где су у 19. веку одржавани чувени сабори на Видовдан. Наравно да аустроугарске власти нису добро гледале на такве манифестације, које су, поред верског, имале и политички значај.

Провала народног беса

Данас међу Југославенима постоји и отпор према тој бици, односно према њеном глорификовању, отпор који се мање-више и јавно манифестује. Да ли је такво осећање плод реално заснованог неслагања са „идеализацијом” једне битке, или плод некаквих у међувремену исконструисаних „рачуна”?

 

− У свим великим догађајима постоје и они који шићаре у општој муци или заносу. Има их и данас. Неке песме, неки симболи, неки детаљи много више штете српству и југославенству но што се чини на први поглед. Да ли је могућно сачувати меру у том романтичарском заносу славном прошлошћу?

Свакако, жалосно је да се историјски значајни догађаји, без обзира чији су − српски или хрватски или мађарски − да се њихова реална и критичка слика замућује савременим неспоразумима који су плод других узрока. Не би требало бркати оно што је историјски јасно и што припада критичкој историји с оним што је актуелни тренутак. Наравно, јављају се и они који ту покушавају да извуку неке користи, брка се национално и националистичко, користе се нејасноће да би се извукли неки рачуни. Треба строго одвојити оно што је национално − то је вредно, од националистичког, оног што потире вредности другог народа. Ко понижава, свесно руши вредности другог народа − поступа националистички! То, наравно, не значи да национализма нема, пре свега да нема вулгарности кад је реч о националним прославама. Оне се појављују као својеврсни вентил, пре свега због дугог одрицања или дугог прекида са историјом сопственог народа, систематског брисања историјског памћења и, наравно, то су природне реакције, ја на то гледам више као на провалу неког беса, нечега, што је дуго било спречавано, вештачки задржавано и мислим да је то било погрешно. То су сад плодови које беремо зато што су генерације кварене немогућим школским програмима кад је реч о заједничкој историји југославенских народа: то је било одвајање у неке мале провинцијске оквире. И ми смо се лагано отуђивали. Није ни чудо да се све то дешава. А било је другачије!

Када и како?

− Ја бих подсетио на време које почиње око 1907. и кулминира 1919. године, када је управо косовски мит био прихваћен у уметности Хрвата, првенствено Хрвата. Ту мислим на групу „Медулић”, основану 1908, и на њено излагање у павиљону Краљевине Србије 1911. на светској изложби у Риму. Касније су ти Видовдански фрагменти јако много послужили у Првом светском рату када су излагани у Лондону 1915…

Хрвати су косовски мит сматрали једним видом наше заједничке борбе против Аустроугарске. Њима је, као аустроугарским држављанима (јер је Хрватска после нагодбе 1867. била субординирана Угарској), понуђено да излажу у угарском делу павиљона на светској изложби. Одбијајући такву могућност, они су показали свој политички протест. Убедили су Србију да изгради сопствени павиљон, што она, због штедљивости, првобитно није имала намеру…

Какав је био став Римске курије − Католичке цркве према Косовском боју − и реалности и миту. Као што је познато, опат Мавро Орбин је написао „Краљевство Словена” у 17. веку, књигу која је била „не само уџбеник славенске историје, већ и уџбеник славенског патриотизма”.

− Не можемо рећи да је Римска курија имала неки посебан став према косовском питању. Почетком 17. века игране су велике игре око стварања једне хришћанске коалиције која је требало да крене против Турака. У тим напорима Рим покушава да створи ту коалицију и стане јој на чело, и зато преговара са Пећком патријаршијом. Калуђери из манастира Мораче одлазе у Рим… Дакле, пошто је крајњи циљ био да православна црква призна Унију, римска црква је пажљиво, посредством својих легата, изасланика, који су крстарили Балканом, између осталог испитивала и веродостојност српских светитеља. Посебно их је занимао Стефан Дечански.

Разлагање мита

У Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца косовски мит прелази у косовску идеологију. Да ли је и то имало утицаја на потоње међунационалне сукобе?

− Наравно, косовски мит прелази у косовску идеологију. Србија је, на захтев Хрвата, прихватила косовски мит! А Хрвати су га, уз помоћ Мештровића и групе „Медулић”, прихватили као нешто што је водило уједињењу Јужних Словена. Мит је био антиаустријски. Стално се заборавља да је 1913. створен Одбор за уметничке послове Србије и југославенства у Београду. Председник је био Марко Мурат, а секретар Надежда Петровић. Један од задатака који је тај одбор себи поставио у дело била је изградња Видовданског храма. Значи, за Краљевину СХС, треба бити праведан, косовски мит није био нешто што је угрожавало драге народе. Касније се почело сматрати како Срби повређују друге народе својим митом. Но, истина је сасвим друга. Тај мит је створен у време тзв. интегралног југославенства. Кад су Хрвати у Београду, па и Словенци делимично, били главни носиоци југославенства (нарочито далматинска група)! Највећа остварења косовска, до модерног сликарства − до Бате Михајловића, управо су остварења Ивана Мештровића. Иван Мештровић 1915. даје изјаву: објашњава симболизам косовског − видовданског храма. Поверовало се да је то заједничка жеља. Да се то јединство хоће. И Србија је 1918. године веома искрено ушла у ту нову заједницу, с дубоким уверењем да је истина, оно у што су је уверавали. Године 1915. Супило је уверавао српску владу у избеглиштву у Нишу да промени своје ратне циљеве. И она то чини. Србија одбија Лондонски уговор, којим јој Енглези, Французи и Руси нуде границу код Шибеника, на полуострву Планка. Значи, по том предлогу, Сплит је Србија, Дубровник је Србија… Србија све то одбија. Наши циљеви, кажу они, нису Велика Србија него Југославија, ослобађање свих Јужних Словена. Савезници се љуте… А све се то извитоперило између два рата, кад је дошло до супротности, кад су политички неспоразуми обезвредили и претворили косовски мит не у нешто што нас спаја, него у нешто што нас раздваја!

У литератури, Иво Војновић пише „Смрт Мајке Југовића”, „Лазарево васкрсење”. Те драме се са овацијама изводе у Хрватском народном казалишту, чак и за време првог светског рата. „Императрикс!” И Војновић је у тим идејама, и Тин Ујевић, који сурађује и на Крфу, у „Крфском забавнику”… Тако се тај мит појавио у новој држави не као нешто страно, већ као нешто општеприхваћено. Међутим, долази до политичких разлаза, и то што нас је спајало више нас није спајало.

Веома је интересантна садашња ситуација Косова, то како је одјекнула у неким срединама, што је најбољи барометар њиховог става према целини. И, јасно је да се на Косову у извесном смислу решава и питање целине. Ако успе великоалбанска идеја, Косово излази из Југославије, припаја се једној другој држави. То је у ствари преседан који је начео целину. У том ставу према целини може се мерити степен љубави, ангажмана других народа. Ако ми је свеједно, ако сам чак злурад или ако, чак, помажем својим изјавама, а неки чак потпаљују албански национализам, дају му храну и главни су им извор, не само Албанија већ и оно што се у нашој земљи дешава, опет, хтели-не хтели, Косово постаје нека врста пробе, искушења за све нас. Ту се нико не може извући, чак ни онај који мисли да никакве везе нема с тим, да је јако удаљен, за кога је Косово само привредни појам…

Милош Обилић у Енглеској

Уметност је током протеклих векова, посебно она народна, дело колективног ауторства, често и много говорила о Косовској бици. Притом је многошта улепшано, измењено, ретуширано. То је разумљиво с обзиром на мноштво људи који су ту народну књижевност усмено преносили, али и с обзиром на потребу да се неке чињенице оставе потомцима лепше но што су биле. Такође, познато је да о великим догађајима у историји књижевност није умела да говори. И уметност мало и ретко. Колико је то истина кад је реч о Косовској бици?

− Одјек у уметности је био велики. Он се може пратити од 18. века видљивије. У 19. веку, времену романтике или романтизма, посебно је српска графика радила косовске теме. То су литографије Адама Стефановића и Анастаса Јовановића, затим слике реалистичких сликара типа Ђорђа Крстића… Само Косово постаје мотив у сликарству, раде се пејзажи. Подсећам на прекрасну слику Надежде Петровић „Грачаница”, с косовским црвеним божурима у првом плану…

 

Познато је да је Милош Обилић био главни јунак једне драме објављене у Енглеској 1632… У 19. веку српска народна проза и поезија превођене су у европским земљама. Да ли је то интересовање обухватало и даљу српску прошлост?

− Што се тиче народне поезије, о томе је много говорено. Косовски циклус је један од најлепших, песме су превођене; за време Вукове прославе прошле године интересовање Европе је поново пробуђено; Вук је постао појам заједничке ризнице европске баштине. Ту не бих имао нешто ново да кажем. Српска народна поезија је била цењена у Европи у време немачког романтизма, чак раног романтизма, Гете се одушевљавао преко Симе Милутиновића Сарајлије, Хердер и, нарочито, браћа Грим. Интересовање је било европско, не само код Немаца него и код Француза, Енглеза итд.

Може ли машта научника да претпостави одговор на питање: шта би било да се Срби нису супротставили на Косову, да није изгинуло све српско од 15 до 65? Како би се историја наставила?

− Да се Срби нису супротставили на Косову, они би вероватно постали турска провинција. Али, без тог свог мита, без те инспирације коју је тај мит дао да се издржи, они би лагано тонули и вероватно изгубили национални идентитет примањем ислама. Исламу се ништа није могло супротставити војнички, али духовно да… Та се разлика заборавља. Иако је био војнички поражен, духовно тај свет није био поклекао, није био сатрвен до краја, с обзиром на то да је 1557. године обновљена Пећка патријаршија, једина институција која је преживела слом средњовековне српске државе. Ту је њена историјска улога, јер она, обновљена, наставља са радом, обједињујући српски народ, чак и ван државних међа турске империје. Чак и они Срби који су живели у Угарској, чак и они који су се населили у подручју Венеције, такође су били обухваћени организацијом Пећке патријаршије… По мом мишљењу, Пећка патријаршија није обновљена зато што је Макарије Соколовић био рођени брат Мехмед-паше Соколовића, што се романтично повезује… Мехмед-паша је највећи државник Отоманске империје и у концепту његовог продора према Западу била је обнова Пећке патријаршије. Он је то урадио из државничких, а не из сентименталних разлога, не да би удовољио молби свога брата.

У својој најновијој књизи „Барок код Срба”, Ви анализирате и одјеке Косовског боја у време романтизма, односно и такве елементе чувања код Срба у Аустроугарској косовског мита, као што је, на пример, преписивање „Душановог законика” у 17. и 18. веку!

Господство српског сељака

– У Срему, у Раваници − Врднику је центар модерног култа кнеза Лазара све до 1941, до стварања НДХ, кад се руше ти манастири, кад су мошти кнеза Лазара 1942. пребачене у Србију. У својој приступној академској беседи говорио сам о том историзму Срба 18. века и, у оквиру тога, посебно се бавио проблемом преписивања „Душановог законика”. Наиме, преписивање „Душановог законика” се радило у време кад тај закон није имао више никакву употребну вредност. Ја сам у тој чињеници видео обновљени историзам, приказивање сопственог народа, у једној многонародној држави каква је била Аустрија, као историјског народа. У Аустрији су сви народи доказивали себе историјским доказима. Чешка краљевина, Угарска, Краљевина Хрватска, Далмација и Славонија − све те државе су имале своје државно право, које је Аустрија покушавала да обједини у форми тзв. централизма. Као што је Француска урадила много раније.

Тај процес кулминира у време Марије Терезије, али није до краја доведен јер су издржале те посебности, а у оквиру њих и српска. Срби дају доказе да су историјска нација, дају историјске документе, јер већ постоји и визија обновљене српске државе коју им даје гроф Ђорђе Бранковић. Он покушава да под аустријском врховном влашћу обнови српску државу. То му није успело. Аустрија га користи у рату против Турака, а затим хапси, интернира. А у свим петицијама, молбама, српски народ тражи да се он ослободи. Био је интерниран у Бечу, после тога у Егеру, у Чешкој. Аустрија је одбила да га ослободи иако су и Руси интервенисали. Тада је први пут формулисан тзв. државни резон − „ништа рђаво није учинио али државни разлог захтева да тако буде”. Умро је у интернацији.

Да ли је могућно правити паралелу Троја−Косово. И један и други догађај били су трагични за потоњу историју њихових народа. О Троји се све сазнало преко Хомера, о Косову преко народног певача. И једна и друга трагедија „родиле“ су неке етичке системе, норме, одредиле „сени” храбрости, издајства, оданости.

‒ Већ сам рекао да се из косовског пораза рађају нови квалитети духовности српског народа. Нешто што је из једног вишег друштва, у овом случају феудалног, пренесено је у ниже друштво (у социј. категоријама), сељачко. А један део нашег племства, не желећи да прими ислам, емигрирао је у Угарску, и ту се гасе те српске породице, у 16. веку: Петар Бакић, Јакшићи и други. Тако је сељачко друштво прихватило етичке постулате вишег друштва, које је минирало оно што је било у основама феудалног друштва ‒ питање части, храбрости, верности господару. Не каже се случајно – noblesse oblige − племство обавезује. Тај сложени процес је код Срба веома занимљив, јер највеће квалитете те средњовековне духовности прихвата народни певач. Он томе даје десетерачки израз, он је то сачувао.

Поред, историјских сведочанстава, какве су биографије српских владара, архиепископа и тако даље, народни певач интерпретира на свој начин.

Политичка фарса

Ко је посејао семе раздора међу Србима и Албанцима?

− Сигурно да је наш свет много научио у том страдању своје браће, јер све то више није обавијено велом неке тајанствености. Сад се све зна, сад је све јасно − нема више тајни. Како ће се народ даље одређивати, то не знам, али мислим да велика одговорност лежи на албанској интелигенцији. Жалим ту омладину јако, јер сматрам да су прави кривци − идејни зачетници целе ствари. А омладина, с обзиром на године и на искуство, има право на заблуду и незнање. Прави виновници седе безбрижно, безбедно и посматрају оно што су посејали. То је све утолико тужније што у српско-албанским односима у прошлости има много заједничких, спајајућих тачака − о чему се не говори. Албански мит је Скендер-бег, чији је велики споменик у Тирани. А његов брат Репош је сахрањен у Хиландару. Скендер-бег је, пре него што је преведен у ислам, био православан. Кад је побегао из Цариграда, постао је опет православан. Његов брат је помагао Хиландар и сазидао Пир, који се и сада, зове Арбанашки Пир. Велика српска светитељка мајка Ангелина чије мости леже у манастиру Крушедолу, Албанка је. О томе се деци ништа не говори. Многи албански феудалци су у Душаново време били укључени у развој српске државе… Албанија је, као држава, основана тек 1912. године. Пре тога, она је у средњем веку или део Византије или део Србије, касније Турске.

Али, албанологија накнадно фалсификује историју?

− Не можете накнадно фалсификовати историју. Ту престаје разговор науке, то је груба политичка фарса. Које мере треба предузимати да људи дођу до реалног сазнања кад их затрпавате фалсификатима? У археологији илирска теорија није нигде примљена као коначна. Она тврди да су Албанци староседеоци Балкана и директни потомци Илира. Али, то није доказано, то је хипотеза. А, друго, нико и не тврди да су Срби староседеоци. Зна се тачно кад су дошли! У седмом веку! То говоре историјски извори, византијски извори. Срби и не кажу да су они староседеоци. И шта то мења на ствари?

Пре Србије постоји на тлу Балкана српска држава − Зета. Једна историјска истина се фалсификује и она добија вредност, али не као историјска него као политичка. Такав фалсификат постаје убојито средство у мржњи, протеривању итд. Ту је вероватно потребно велико стрпљење, дијалог, разум! Ја сам лично познавао Хасана Калешија, Албанца, великог научника европских размера. Нажалост, он није жив. Он је на све те ствари гледао са позиције критичке историје. Како ће бити даље, не могу да кажем, нисам пророк, али шта је било и шта је довело до свих тих стања то могу да тврдим и да докажем. Тврдње морају бити засноване на аргументима. У својим размишљањима елиминишем фантастику и све своје личне идеје и субјективне жеље.