Интервју са Аном Тодоровић-Радетић
Интервју са Аном Тодоровић-Радетић на Сајму књига приликом представљања романа „Цветови агаве”
Интервју води: Александра Шаренац
Твој роман носи симболички наслов „Цветови агаве“. Можеш ли нам рећи нешто више о томе?
„Цветови агаве“ у роману представљају симболизам човековог сазревања; процес метаморфозе личности на који се некад веома дуго чека, као код агаве којој је каткад потребно и четрдесет година да процвета. Након цветања биљка угине, али из основе стабла често настају младице из којих се рађа нова биљка и цео циклус се понавља; као и сам живот који непрестано тече и одвија се, без обзира на то што сваки појединачни има свој почетак и крај. Сваки човек понекад мора да преживи неке болне промене како би формирао новог себе. То је, у ствари, и тема овог романа. „Цветови агаве“ је наслов који је настао након једног сна, када сам сањала управо ову биљку, тачније, само њене цветове.
Из овога што си рекла произилази да је ово роман о самоспознаји. Одакле је потекла идеја за писање романа?
Роман представља причу о човековој потреби да разуме тајну коју носи у себи и открије ко је, о потреби да воли и буде вољен, и да непрестано ствара без обзира на околности. Дорис Лесинг би рекла – Услови су увек немогући. Инспирацију и идеје сам добијала из дубинске психологије, снова, живота људи око мене и мојих личних запитаности и лутања.
Роман је посвећен др Ивану Настовићу. Зашто?
Доктор Иван Настовић је био доктор психолошких наука, психотерапеут и специјалиста за дубинску психологију, као и за научно тумачење снова. Иза себе је оставио много књига. У својој дугогодишњој пракси спојио је методе Фројда, Јунга и Сондија, и такав научни приступ применио на тумачење снова. Од њега учимо како да разумемо снове, а самим тим, како да разумемо и себе. Управо снови осветљавају суштински најбитнија питања за нас саме – ко смо, куда треба да идемо, у каквом окружењу живимо…
Неких ствари уопште нисмо свесни док их не откријемо путем снова. Зато могу слободно да кажем да је доктор Иван Настовић „Учитељ о нашој души“. Моја намера је била да тиме усмерим светло на њега, јер сматрам да је у садашњем тренутку савремени човек веома удаљен од своје суштине (а др Настовић говори управо о томе).
О тумачењу снова сам много научила и од ученице др Настовића, Елизабете Ненин, која је са доктором радила више од петнаест година и која данас води групу Научно тумачење снова, чији сам и ја члан.
Зашто си одлучила да уткаш процес индивидуације као психолошку мапу по којој се протагонисти крећу?
Стварни процес индивидуације обично почиње у другој половини човековог живота личном патњом, као што многи митови и бајке почињу говорећи о краљу који се разболео или остарио, или како је у некој земљи завладала суша, поплава и слично. То су све унутрашња стања човека у коме се одвија мукотрпно психолошко путовање. Човеков циљ је свесно помирење са властитим унутрашњим центром.
И сама сам пролазила кроз тамне фазе исте и сматрам да је потребно говорити о томе. Многи људи не разумеју шта им се дешава када уђу у другу половину живота. Осећају промену у себи и нешто што их мучи, али не схватају шта је то…
Индивидуација је чудноват, тежак и мукотрпан процес којим се долази до целовитости; када индивидуа тежи да постане оно што је одувек била. То је позив који долази „одозго“, упућен човеку да се самооствари као личност. То је пут самоспознаје који води ка Сопству. Ово уједно представља и силазак у властито поџемље како би се уздигло на нови ступањ, како би се дошло до интеграције личности.
Покушала сам да тај процес психолошког лутања и сазревања уметнице Милене, главне јунакиње романа, уткам у питку и романсирану причу о сусрету сродних душа. И да учиним да јој љубав помогне на том путу патње, јер на свету не постоји ништа узвишеније од љубави. Желела сам да ту комплексну тему представим једноставним језиком и обичном, људском причом.
Сходно теми и јунгијанској психологији које се све време држиш, чести су и случајеви синхроницитета у овом роману. Кажи нам нешто више о томе?
Синхроницитет је истовременост извесног психичког стања са једним или више спољних догађаја, који се јављају као смисаоне паралеле, онда када су спољашње појаве повезане на неки тајанствен начин са оним што се дешава у нама. То је смисаона подударност. Мареј Стајн је у „Јунговој мапи душе“ рекао да овај принцип учи о једном суштински невидљивом реду и јединству свега што постоји.
Неке синхроницитете сам уткала у радњу романа, а многи су ми се догађали док сам радила на њему. Најзанимљивији од свих, а волим да га назовем и синхроницитетом мог живота, везан је за агаву.
Када сам била при крају писања, моја најближа сарадница и лекторка романа Дубравка Карадаревић позвала ме је и рекла ми да је чула на вестима да ће агава, која је веома редак примерак у Ботаничкој башти „Јевремовац“, процветати и завршити свој животни циклус. Иако се ова врста у стакленику гаји још од његовог оснивања 1892. године, ово је први пут да једна од агава, стара десетак година, процвета – што значи да се на цвет ове необичне биљке чекало више од једног века. Зар то није чудесно?!
Поред очите симболике којом обилује овај роман, ти се поиграваш и скривеним симболима?
Када у једној особи отпочне процес индивидуације, онда несвесно често проваљује у бујици користећи симболичке слике. То је описано и у мом роману.
Јунг је о симболима рекао да се „истинска тајна не скрива, само говори скривеним језиком“. Симболи откривају тајне несвесног и воде нас до најскривенијих покретача деловања, отварају дух према непознатом и бесконачном, уједно усмеравајући наш либидо према културно узвишеним циљевима. Модерни човек је заборавио прадавни језик симбола, живи у свету лишен имагинације, а тиме је, мада тога није свестан, одсечен од своје надубље, архетипске природе. Симболи имају и трансцендентну функцију, надилазе супротности и интегришу. Могу да нас исцеле, а могу и да покрену неки негативни архетип у нама.
У роману је описан управо један од тих момената, када уметница Милена бива исцељења посматрањем четири слике. Поигравала сам се њима, јер они никада нису бесмислени, већ су вишесмислени, а често и дубоко противречни што их чини привидно несхватљивим и никада потпуно ухватљивим и докучивим. Садрже и лични и архетипски ниво. Главна јунакиња, Милена, спознаје себе управо проучавајући делиће несвесног који се отварају пред њом било активном имагинацијом, било у ејдетским сликама, било сликањем, јер је сликање за њу комуникација са њеним несвесним.
У овом роману искрсавају разни архетипови. На које би се посебно осврнула и истакла их као најбитније за саму причу?
У роману Милена тежи да стигне до Сопства знајући да је то пут коме нема краја, али на том путу она мора да се суочи са Сенком и да прође кроз тамну ноћ душе. Сенка је потребна, јер нас подсећа на нашу несавршеност. А да ли ће постати наш пријатељ или непријатељ зависи од нас и од тога колико смо спремни да се суочимо са оним што желимо да сакријемо од других, али и од себе самих. Сенка постаје наш непријатељ само кад је несхваћена или занемарена. Такође, на том путу, она ће упознати и свог Анимуса, који се најпре појављује у њеном сну.
У роману сам се поигравала и са архетипом Персефоне, Афродите, Хекате… Зашто сам их увела у причу?
Зато што сам желела да бацим светло на архетипско богатство које свако од нас поседује. Хтела сам да говорим о томе; јер је важно за сваког од нас да буде у додиру са тим архетипским знањем, јер је тада у поседу велике мудрости. Свако ко говори у прасликама, говори хиљадама гласова; рони дубоко и овладава, а уједно и уздиже оно о чему говори.
Љубавни партнер Милене представља њеног спољашњег Анимуса, на ког је пројектовала архетипски део себе, односно свог унутрашњег Анимуса, јер је он сходно својим својствима био психолошки погодан за такву пројекцију и активирање унутрашњег Анимуса. А њихова архетипска заљубљеност излази из оквира спољашње, тривијалне реалности, јер се мери архетипским, трансперсоналним критеријумима.
Веома верно си донела сликарску професију кроз лик Милене и њеног изабраника. Чијом уметношћу си се водила у грађењу ових ликова?
Инспирацију у описивању сликара и њиховог света сликања тражила сам управо у људима који се баве или су се бавили овом врстом уметности.
Један од њих је Милош Шобајић, који се сматра једним од најзнаменитијих српских и европских уметника. Био је сликар и вајар, експресиониста. За мене је посебно важан јер ме је његов начин размишљања инспирисао у грађењу личности мог главног јунака – Уроша.
Из стваралаштва Љубе Поповића, чије је сликарство надреалистичко, фантастично и симболичко, узела сам управо то. Он се препуштао упливу сопствених несвесних процеса, преносио је своје метафизичке, духовне или апстрактне идеје на платно. Оно што ме посебно инспирисало код њега је то да је свака његова слика имала свој сопствени извор светлости, независан од оног који пада на слику.
Заправо је све почело од једног уметника који ствара у Француској.
Тај уметник је Дарко Вујић, који је из ратног Сарајева пребегао у Француску и који је писао дневнике за време опсаде Сарајева и осликавао их. Када сам добила неколико страна његових дневника на увид за превод, читава прича ми се завртела у глави, отворила се преда мном. Лепота и узвишеност уметности наспрам ужаса рата. Господина Вујића сам питала за дозволу да искористим његове стране као инспирацију за моје писање, што ми је он са радошћу дозволио. Са друге стране, уметница у коју „израста“ главна јунакиња настала је проучавањем рада и дела сликарке Гале Чаки из Новог Сада, која се препушта несвесном и која ужива у томе да експериментише у сликању и игра се.
Наравно, инспирацију сам проналазила и у људима које волим и у сновима које сањам.
На крају, зашто читаоци треба да прочитају баш овај роман?
У шали волим да кажем да овај роман садржи два скривена портала ка спасењу душе. Та два портала су др Настовић и проф. др Дејан Раковић, који је такође и рецензент овог романа – две величине које нас својом ширином и знањем могу водити ка мудрости и интеграцији личности. Зато га треба прочитати.
