9. новембар

Потпуковник Војин Поповић, ратник, командир и командант у многим биткама за слободу Србије, рођен је у Сјеници, од оца Алексе и мајке Стане, по најизвеснијим изворима 9. новембра 1881. године, а храбро погинуо на челу својих добровољаца у одсудном боју на кајмакчаланском масиву Груништу 29. новембра 1916. године.

Сиромашно детињство

О детињству Војина Поповића остало је забележено сећање његовог побратима, војног лекара др Павла Туцаковића новинару „Политике” пред Поповићеву државну сахрану у Београду: „Војин је пошао у школу слабо одевен, бос. Становали су на Младеновачком друму у једној трошној кућици. Предњи део ове кућице заузимала је једна опанчарска радња. Уштављене коже страшно су заударале кад упече сунце. Позади у соби и кухињици, становали су Вукови родитељи са децом.“

Млади Војин је запамтио све недаће тегобног живота у Сјеници, где је рођен и растао. Никад из сећања није избрисао слику иживљавања Турака над Србима у Санџаку. У годинама одрастања, током дугих зимских ноћи, слушајући приче старијих о вековној борби српског народа за слободу, млађани Војин размишљао је о томе како да, када порасте, и сам доприносе коначној слободи свог народа на заузетим српским територијама. Пред очима му је непрекидно лебдела слика оца Алексе који руку везаних преко леђа посрће и пада под ударцима турских кундака.

Школовање

Први дани школовања донели су Вуку разочарање. Он никако није могао да поднесе школску стегу, скамлије, тишину, премда је био тих и повучен, по природи… Вук је још у десетој години био необично снажан, као од туча саливен. Раста је био малог. Лепушкаст и румен у лицу.”

Данима је у школској клупи и изван ње размишљао како да оствари свој план и оспособи се за одбрану отаџбине. Када је сазнао да након завршеног основног образовања може у војну школу, схватио је да је то право решење.

Официри 32. класе

После завршеног шестог разреда крагујевачке гимназије, одувек једне од најбољих у Србији, Војин Поповић се, септембра 1899. године, нашао међу 204 питомца 32. класе Ниже школе Војне академије. Науке је успешно окончао и две године касније, 3. новембра 1901. године Војин Поповић је Указом краља Александра Обреновића произведен у чин пешадијског потпоручника Војске Србије.

Војин Поповић је изучио војне науке у славној генерацији официра Српске војске. Његови класни другови и ратници у многим борбама у балканским ратовима и Првом светском рату били су Драгутин Гавриловић, Павле Е. Јуришић, Милутин Недић, Милан Вукосавић, Војислав Танкосић, Милутин Ивановић, Светозар Хаџић, Панто Драшковић, Бранивоје Јовановић, Душан Јездић, Душан Путниковић, Милутин Ивановић и други. Управник Академије био им је прво ђенерал Милован С. Павловић, а потом ђенерал Павле Бошковић. Генерација официра 32. класе запамћена је по ратној слави и борбеном надахнућу које су показали у многим биткама које су се одвијале у прве две деценије 20. века.

Заповедник Горског штаба

Пљачке, убиства и паљевине по селима постали су свакодневна појава. Српски народ је нарочито тешко живео у Маћедонији, где су бугарске комите и турски башибозуци палили села и убијали сваког ко Бугарску и Турску није признао за своју домовину. Виђенији и образованији људи окупљали и попут старих хајдука организовали оружане чете, састављене од мештана села, студената Београдског универзитета, трговаца и других да би штитили сиротињу од зулумћара.

Из тих скупина родили су се четници, као народна снага организована за одбрану од турских најезда. Носили су народну ношњу: сукнено одело, на ногама опанке, на глави шубару с металним грбом Краљевине Србије.

Средином септембра 1903. године у Београду је основана Српска револуционарна – четничка организација, чији је циљ било формирање, обучавање и опремање људства за четничке јединице и акције на територији Старе Србије и Маћедоније. Српска влада је 1904. и 1905. године увидела да је под притиском међународне јавности водила јалову, помирљиву политику и с Бугарском и с Турском. Зато се одлучила да ради одбране српског живља на окупираним територијама од Турске подстиче стварање четничких добровољачких одреда у Србији и њихово убацивање на територију Јужне Србије и Маћедоније.

Наредних година чете су се намножиле, па су подељене на скопске и вардарске. На челу одреда били су, углавном, српски официри „у оставци”: Војин Поповић, Војислав Танкосић, Сретен Рајковић, Влада Ковачевић, Ђорђе Ђерковић, Ђорђе Ристић и други.

Смрт на Кајмакчалану

Битка на Кајмакчалану вођена је између 12. и 30. септембра 1916. године, када је српска Трећа армија уз велике губитке успела да заузме врх Свети Илија на висини од 2.523 m. Између 26. и 30. септембра 1916. врх је више пута заузиман, док га Српска војска, коначно, није заузела 30. септембра. Освајањем Кајмакчалана борбе на том делу фронта нису завршене. Добровољачки одред војводе Вука, иако веома исцрпљен и без значајније попуне, наставио је дејства све до 29. новембра 1916. године, до погибије војводе Вука. Војводу Вука, погинулог команданта Добровољачког одреда, извукли су из борбе ратни другови и пренели у Скочивар.

Једанаестог децембра његово тело пренето је у Солун, где је уз највеће војне почасти сахрањен на војничком гробљу Зејтинлик. Имао је само 35 година.

Извор: Војвода Вук – Ратничка легенда, Видоје Голубовић, Новица Пешић, Предраг Павловић (Прометеј, 2023)