Годишњица рођења Уроша Предића

На данашњи дан рођен је Урош Предић

Урош Предић (1857 – 1953) био је један од најзначајнијих српских сликара реализма, заједно са Пајом Јовановићем и Ђорђем Крстићем. Највише је остао упамћен по својим раним радовима, у којима је приказао „стваран” живот обичних људи. Касније је дао велики допринос у црквеном сликарству и портретима. Опус Предићевих дела обухвата укупно 1.658 радова.

 

Предић  је завршио конзервативну Уметничку академију у Бечу 1880. године у класи професора Грипенкерла. Грипенкерп је био истакнути бечки сликар, који је имао велики утицај на Предића. У току студија добио је Гунделову награду – за сликање уљем по мушком моделу 1879. године. Године 1882. радио је у приватном атељеу проф. Грипенкерла, а у периоду 1883-1885. био је асистент Уметничке академије у Бечу. У то време по упутству проф. Грипенкерла и архитекте Ханзена израдио је 13 слика митолошке садржине за фриз Парламента у Бечу.

У свом сликарском опусу највише су заступљени портрети, иконографија, жанр и историјске композиције, ређе предео, и само један акт.

 

Предић је изабран за дописног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909, а 3. фебруара 1910. године за редовног члана. Један је од оснивача Удружења ликовних уметника у Београду 1919. године и први његов председник.

 

Хроничар грађанског друштва

У покушају да постигне што уверљивију сличност са ликом наручиоца и инсистирајући на препознатљивости, Предић је постао хроничар грађанског друштва свога времена. Године 1885. у Панчеву је почео са сликањем портрета по поруџбини, понекад уз помоћ фотографија. Радио је најчешће репрезентативне портрете, главе или бисте.

Његове слике „Херцеговачки бегунци“ и „Сироче на мајчином гробу“ откупио је Михајло Пупин на изложби у Паризу 1889. године и поклонио их Народном музеју у Београду.

Урош Предић је осликао иконостас бечејске православне цркве и иконостас у капели бечејског велепоседника Богдана Дунђерског. Осим тога насликао је више иконостаса због којих се оцењује да је последњи значајан српски иконописац, међу њима је и иконостас цркве у Орловату.

Посебан квалитет код Предића има његов цртеж, што је посебно уочљиво у његовим сачуваним блоковима за скицирање. У свом дугом стваралачком животу остао је веран правилима старих мајстора и истрајао је на истицању цртежа и јасноће композиције, показујући отпор према тежњама младих уметника који су се школовали у Минхену и Паризу.

И у дубокој старости био је пун радне енергије и ведрине. Неколико месеци пре смрти пео се на столицу да ређа неке слике у свом атељеу, пао је и том приликом се повредио (поломио ногу), од тога се никада није потпуно опоравио. Убрзо је умро 1953. године у Београду, у својој 96. години, као најстарији српски сликар. Према сопственој жељи сахрањен је у Орловату.

Дејан Медаковић о Урошу Предићу

Ево и како је Дејан Медаковић говорио о Урошу Предићу:

 

„Све до своје смрти 1953. године, могао се на нашим послератним изложбама запазити испошћен, донкихотски лик једног старца који је пажљиво, професорски педантно обилазио изложена платна и не тако ретко сумњичаво вртео главом, пун снебивања над „застрањивањима“ и понорима модерне уметности. Аскетски лик тог савршено мирног господина, његова самоуверена, бескомпромисна реченица, формулисана понекад опоро, суво и јетко, а изнад свега његове библијске године, слабиле су отпор његових сабеседника, нагониле на дужно поштовање према уметнику који је на постојаности уметничких уверења изградио читав свој дуги живот, безрезервно решен да до краја истраје у тешким менама своје уметничке усамљености.

И да тако, као ситна киша, постојано сипа у свет све нове и нове слике, обележавајући њима свој анахронизам, подсећајући њима на давна времена нашег сликарског мајсторства. Био је то Урош Предић, сликар који, иако без ученика, утиче на ликовна мерила читаве наше средине. Његове заблуде о „непромењивим правилима лепоте, правилима мере, јасноће и склада“, којима је тако одано служио, издижу Предићев лик изнад уобичајеног престројавања када су у питању историјске величине.

Предићево дело,тачније: његово тако свесрдно прихваћено дело, разлози овог прихватања и овако после његове смрти, отварају један наш ликовни проблем не мање занимљив од оног око којег су се борили Михаило Валтровић, Ђорђе Малетић, Стева Тодоровић и Ђорђе Крстић. У питању је мајстор који је својим оштрим, аналитичким оком тачно одмерио раст српског сликарства XIX века, непогрешиво оценио немогућну спорост откидања од његових кобних бечких спона, израђујући суштински, у име бидермајерско-класицистичких и касноназаренских ликовних формула, затворени свет сентиментално-анегдотских, драгих, малих јунака, свој свет идеално лепих светачких ликова и, најзад, своје фактографско, разрађено обиље портрета, у којима тако често дескриптивно-документарне вредности гуше сваки дубљи ликовни однос према моделу.

И док је његов исписник Паја Јовановић глобтротерски крстарио и бучно улазио у живот на велика врата, иза Предићевог тихог корака као да увек одјекује шкрипа дрвених баштенских вратница наших ситнопоседничких „царстава“.“