Ћуприја на реци Колорадо
Са друге стране светлости
Поезија неандерталаца
7. април
Годишњица смрти Јована Дучића
Јован Дучић
(Требиње, 15. фебруар 1874 — Гери, Индијана, САД, 7. април 1943)
Јован Дучић је био српски и југословенски писац, песник и дипломата. Један је од најзначајнијих песника српског модернизма и најзначајнији лиричар. Био је и један од оснивача Народне одбране, националне невладине организације у Краљевини Србији.
Основну школу учио је у месту рођења. Када се породица преселила у Мостар, уписује трговачку школу. Учитељску школу похађа у Сарајеву 1890—1891. године и Сомбору где матурира 1893. Учитељевао је кратко време по разним местима, између осталог у Бијељини, одакле су га аустроугарске власти протерале због патриотских песама Отаџбина („Не трза те ужас б’једе, нит’ те трза ужас рана/Мирно спаваш, мила мајко, тешким санком успавана“) и Ој Босно.Због њих Дучић бива стављен под истрагу, а затим, у мају 1894. године, власти га протерују из града. Одмах након прогонства, Дучић је имао проблема да оствари нову учитељску службу, па се запошљава у манастирској школи у Житомислићу.
Прву збирку песама Дучић је објавио у Мостару 1901. године у издању мостарске Зоре, затим другу у Београду 1908. године у издању Српске књижевне задруге. Као и Шантић, Дучић је у почетку свога песничког стварања био под утицајем Војислава Илића; али кад је отишао на страну, он се тога утицаја сасвим ослободио и изградио своју индивидуалну лирику према узорима француских парнасоваца, декадената и нарочито симболиста. У доба општег култа према моди са Запада, његова је поезија одиста значила новину и освежење, и у мотивима и у изражају. Основни тон целе поезије Јована Дучића има нечега магловитог, мутног, далеког. Љубав коју он пева иста она коју је Ламартини певао, која се збива незнано где, незнано кад, негде далеко, у плавој земљи снова. Има у њима нечега флуидног, таласавог, оне карактеристичне неодређености најновије модерне поезије, нешто што подсећа на Берленове Романсе без речи. Видите само које су његове омиљене речи, оне које се сваки час понављају: мутан, мрачан, блед, сив, суморан, пуст, мртав, шум, тама, осама. У музици и асоцијацији ових речи налази се већи део Дучићевих песама. Писао је доста и у прози: неколико литерарних есеја и студија о писцима, дела Благо цара Радована, Градови и химере као и песничка писма из Швајцарске, Грчке и Шпаније.
Треба народе учити да се смеју. Ничим се човек не може толико допасти колико лепим осмехом.
Јован Дучић наименован је за посланика Краљевине Југославије у Риму краљевим указом од 10. августа 1933. године. У вечни град је стигао 1. октобра и истог дана известио министра да је преузео дужност посланика на којој је остао скоро пуне четири године.
Из последње године свог службовања у Риму, Дучић је оставио интересантно, његовом руком писано сведочанство о тим римским данима, у виду Дневника на коме је исписано на италијанском језику Memoriale di gabineto per ľano 1937.
У марту те године потписан је политички споразум између Италије и Југославије. То је био један од најзначајнијих билатералних уговора које је закључила Југославија уочи Другог светског рата. Уговором је уређен низ проблема између две земље, попут гаранције заједничке границе, питања третмана мањина, спречавања деловања усташа, унапређења међусобне трговине, па чак и односа две земље према Албанији. Посланик Дучић је присуствовао свечаности потписивања у Београду. То је био практично последњи политички догађај у коме је Дучић формално учествовао пре него што ће бити премештен. Већ у мају 1937. године обавештен је да ће бити постављен у посланство у Букурешту.
Дучић је премештај доживео веома тешко, као неку врсту деградације. Резигнирано је записао у свој дневник:
Мој бол је чисто морални, интелектуални, естетички… ја сам овде… преживео… четири године сталне екстазе пред три хиљаде година овог града… Да Луј XIV или Марко Аурелијус владају мојом земљом, оставили би ме у Риму до мог последњег дана живота.
Биран је за дописног члана Српске краљевске академије, а за редовног члана изабран је 1931. године.
Умро је 7. априла 1943. године у Герију. Његови посмртни остаци пренесени су исте године у порту српског православног манастира Светог Саве у Либертивилу, САД. Његова жеља је била да га сахране у његовом родном Требињу. Ова последња жеља Јована Дучића испуњена је 22. октобра 2000. када је поново сахрањен у Херцеговачкој Грачаници.
Награда Јован Дучић је установљена као награда за песништво. Додељује се сваке године током манифестације Дучићеве вечери у Требињу.
Српска академија наука и уметности је 2021. годину посветила Јовану Дучићу. У оквиру тога је у Галерији САНУ одржана двомесечна изложба посвећена Јовану Дучићу, док је 9. и 10. децембра 2021. одржан завршни скуп.
По Дучићу су назване:
- Народна библиотека „Јован Дучић“ у Калиновику
- Гимназија „Јован Дучић“
- Библиотека „Јован Дучић” (Барајево)
- ОШ „Јован Дучић” Петроварадин
- ОШ „Јован Дучић” Роћевићи
- ОШ „Јован Дучић” Нови Београд
Извори: www.wikipedia.org
Јован Дулић, Дневник 1937
