6. децембар

Сећање на великана српске књижевности

Овог 6. децембра навршава се тачно 191 година од рођења једног од наших највећих лиричара српског романтизма као и једног од највољенијих песника за децу – Јована Јовановића Змаја. Јован Јовановић Змај је рођен у Новом Саду 6. децембра (24. новембра по јулијанском календару) 1833. године у угледној племићкој породици. Отац Змајев био је „благородни господин Павле от Јоаннович”, сенатор, па градоначелник Новог Сада, а мајка Марија кћи Павла Гаванског била је из Србобрана.

Мали Јова је рођен и прве године живота провео у новосадској чувеној улици „Златна греда”. Њихов породични дом био је место сусрета новосадске елите и културних радника. Основну школу је похађао у Новом Саду, а гимназију у Новом Саду, Халашу и Пожуну.

Песнички почеци и узори

Његови први песнички покушаји су из гимназијских дана. Један од њих је Пролећно јутро које је спевао 1849. године. После завршене гимназије уписао је, по очевој жељи, студије права у Пешти, а студирао још и у Прагу и Бечу. Али био је наклоњен природним наукама, и то ће касније, након изучене медицине, превладати као животно опредељење. За његово књижевно и политичко образовање од посебног значаја је боравак у Бечу, где је упознао Бранка Радичевића, који је био његов највећи песнички узор. Такође у Бечу упознао се и са Светозаром Милетићем и Ђуром Јакшићем.

Песнички позив једног лекара

Змај је био свестран стваралац – лекар по професији, а песник, новинар и друштвени активиста по позиву. Његова поезија, било да је намењена деци или одраслима, носила је поруку љубави, правде и доброте. Његов надимак „Змај” инспирисан је политичком сатиричном песмом из часописа Змај од Ноћаја који је уређивао. Поред Змаја, уређивао је сатиричне листове Жижу и Стармали.

Од 1880. па до смрти издавао је дечји лист Невен, најбољи српски дечји лист тог времена. Змај је био посебно познат по поезији за децу, међу којима су песме попут „Деца су украс света” и „Ко зна где су она села”. Његове песме и данас су део школских програма и чине основу српске дечје књижевности.

Две истакнуте збирке његових песама су Ђулићи и Ђулићи увеоци. Ђулићи су збирка љубавних песама посвећених Змајевој жени Ружи; отуда збирци и име: ђул у значењу руже, а ђулићи у значењу ружица. Ружу Лучанин упознао је у Новом Саду 1861. године, и управо љубав и испуњен породични живот са њом послужили су му за настанак збирке Ђулићи.

Велику патњу у животу доживео је због губитка супруге Руже и њихове деце, што га је инспирисало за његову другу збирку Ђулици увеоци. Упркос трагедијама, Змај је наставио да ствара, ослањајући се на љубав према уметности и народу. Поред превођења мађарске, немачке и енглеске књижевности Змај је прикупљао грађу за Речник српског језика у каснијем издању САНУ.

Песништво за децу

Велики број његових шаљивих и дечјих песама, штампаних по разним листовима и часописима, изашао је у два издања целокупних дела: Певанија и Друга певанија. Јован Јовановић Змај се сматра првим писцем у српској књижевности који је стварао песме за децу, ризница Смиље садржи песме са богољубивим и родољубивим темама, које су прави дар у српској књижевности. Деца ће из њих сазнати како ваља подносити невоље, помагати ближњима, радовати се животу, природи, потоку и цвету, благодарити за све, поштовати старије, волети своју отаџбину, како се молити и уздати у Бога.

Вероватно је чика Јова имао на уму своју децу док је писао ове песме, јер се његова најмлађа кћи звала Смиљка, а цела ризница је под именом Смиље. У Змајеву част се додељује Змајева награда и организују „Змајеве дечје игре”, које додељују Повељу Змајевих дечјих игара.

Важност очувања историје и културе – Змајево наслеђе

Позната је, међу осталим, његова родољубива ода Светли Гробови (1879):

„Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л’ бејасте ви на гробљу када,
Ај’ на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј’ земља ком се ходи;
Гробље ј’ вода ком се броди;
Гробље – врти и градине;
Гробље – брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј’ спомен доба свију,
Гробље – књиге што се штију,
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј’ то гробље –
Ал’ је и колевка. […]”

У наведеном почетку ове песме Змај говори о гробовима који овде симболизују темеље културе, сећања и идентитета, представљајући не само физичка места већ и вредности које се преносе кроз генерације. Репрезентативна је јер истиче ставове које је Змај имао о важности историјског наслеђа.

Змај кроз стихове истиче значај предака и прошлости као извора инспирације, опомене и подсетник на оно што нас чини онима што јесмо. Наглашава се да је сваки део земље натопљен жртвама и историјом, те да је то неизбрисив део народног индетитета.

Змај је увек истицао важност образовања, књижевности и уметности као средстава за очување народног духа, те ова песма одражава његову визију историје као књиге из које сви учимо. Његова дела, као и ова песма, остају неизбрисив подсетник на то колико је важно чувати културно насеђе и преносити га са генерације на генерацију.

Данас, поводом годишњице његовог рођења сећамо се Змаја не само као песника, већ и као симбола хуманости, преданости и уметничког генија. Његова дела остају непролазни бисери српске књижевности и вечни подсетник на важност културе, историје и духовног наслеђа.

Извор за текст можете погледати овде