Годишњица смрти Милунке Савић

МИЛУНКА САВИЋ –ХЕРОИНА ВЕЛИКОГ РАТА

Петог октобра 2023. године навршава се 50 година од смрти и 131 година од рођења Милунке Савић, жене јединствене на просторима Балкана и шире, по доприносу одбрани своје отаџбине у балканским и Првом светском рату, од 1912. до 1918. године.

Прерушена у мушкарца, добровољно је стала у одбрамбени строј српске регуларне војске, у многим биткама била бомбаш и јуришник, задивљујући старије и искусније ратнике по својој сналажљивости, вештини и смелости. Њен ратнички скор су ране, висока српска и страна одликовања и чин наредника. Једина је жена у свету која је одликована највишим француским орденом – Ратним крстом са златном палмом, који се додељује искључиво високим официрима.

Пред стројем савезничких снага Антанте Орден јој је лично уручио командант генерал Франше д’Епере. Златну Карађорђеву звезду војничког реда, о груди храбре ратнице, окачио је престолонаследник Александар Карађорђевић, командант српске војске на Солунском фрон ту. Медаљу за храброст „Милош Обилић” пред стројем Другог топличког пука уручио јој је генерал Божидар Терзић, министар војни.

 

ОД ЧОБАНИЦЕ ДО СРПСКОГ РАТНИКА И ЈУНАКА

Милунка Савић, неписмена чобаница са поткопаоничких ливада, храбра ратница и непогрешиви бомбаш у Балканским и Првом светском рату од 1912. до 1918. године, рођена је 28. јуна 1892. године, по старом јулијанском календару,15 у врлетном засеоку Копривници, недалеко од села Ковачи-Баре у околини Јошаничке Бање у општини Рашка. У књигама рођених које су се водиле у цркви Успења Пресвете Богородице у Јошаничкој Бањи (данас се чувају у Архиву у Краљеву) записано је да је најстарија кћи сељака Раденка и домаћице Данице Савић, рођена у месту Ковачи-Баре, вероватно због тога што је Копривница припадала тој сеоској Месној заједници.

О Милункиним данима одрастања забележено је казивање најстаријег живог потомка фамилије, Живана Савића из Доње Трепче код Чачака.

 „…Милунка је као и сва остала сеоска деца детињство провела чувајући стоку испод планине Жељин. У дугим летњим данима, гледајући од старијих, деца су смишљала разне игре, као што су скок у даљ, трчање уз планину, ба- цање камена с рамена, вучење конопца, гађање у биљегу, игра клиса… Милунка је била веома несташна, што би народ рекао – ма’нито дете. Учествовала је у свим играма заједно с мушкарцима.

Већ одрасла девојка Милунка у дружењу са вршњацима на пашњацима, прелима, сеоским заветинама и вашарима упознавала је и околину у којој је рођена и одрастала.
Упијала је лепоту краја чијом долином протиче плаховита река Ибар. Одрастајући у лепом, а врлетном крају, Милунка Савић сазнавала је и горку ствар ност српског живља у по-
робљеним крајевима Рашке области, Косова, Метохије и Старе Србије. Свакодневно је слушала потресене приче избеглица који су због пљачке и покоља Арнаута и Турака бекством у Србију спашавали живу главу.

Стварност у Старој Србији била је таква да се пљачке, убиства и паљевине по селима нису могли издржати, па су се виђенији људи окупљали у дружине и, попут старих хајдука, светили зулумћарима и штитили сиротињу. Из тих скупина родили су се четници, као организована народна снага за одбрану од турске најезде. Носили су народну ношњу: сукнено одело, опанке, шубару с металним грбом Краљевине Србије.

Пред почетак Балканског рата, 1912. године, Милунка је ушла у 20. годину живота. У Копривници су се сви чудили што се та стасита девојка не удаје, прегазиће је време, штета, лепа и кршна планинка усрећила би сваког момка, а у кући била би вредна рука за обављање многобројних пољских радова. Милунка о удаји није размишљала, пратила је шта се у њеном пограничном крају и држави дешава и ковала планове о томе како да и она буде део строја за ослобођење српског живља у окупираним територијама под турском управом.

У Копривници, Милунка Савић прикупљала је неопходне ствари, жељно ишчекујући дан када ће се придружити браниоцима земље. Добровољно ће у рат: „…спретна сам и снажна, спремна на све недаће”, пребирала је у мислима. Одлука је донесена, али како је остварити када у војску не примају жене. Смислила је: „…прерушићу се и пријавити као мушкарац”.

„Идем у рат, а како ћу у рат ако не научим да будем мушко. Није само то: Милунка, обуци мушке хаљине, ошишај косу, утегни сисе и ето, постала си мушко, него брале мој, морам вежбати говор и држање, јес’ држање… Ја, Милун Савић, стидљив момак, бићу стално на опрезу, да не изговорим право име кад ме питају”, причала је после рата Милунка.

Милунка Савић, чобаница са поткопаоничких пашњака у Рашкој области остварила је своју намеру, ушла је у састав легендарног Другог пешадијског топличког пука „Књаз Михаило”.

У БОРБАМА НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ

Милунка Савић је после исцрпљујућег марша смрти кроз албанске гудуре стигла прво на грчко острво Видо, а затим на Крф. Са Крфа, рањена Милунка одлази на лечење у савезничку болницу у Бизерту. О људском страдању и очајничком преласку преко Албаније, сведочила је Милунка:

„Личила сам на авет. Боже, докле више! Свуда само умирање!И на савезничким лађама се умирало. И на Крфу. И на Виду, том острву смрти. Умирало се без хлеба. После се умирало с хлебом… Један веселник, који данима није видео хлеб, најзад је имао требовање за таин. Није могао ни да се радује. Ипак, узео је још једно требовање из џепа свог умрлог друга… Узео је, тако, два хлеба и некако добауљао до своје постеље. Легао је и умро гладан између два хлеба… На Виду, усред умирања – музика! Боже! Не сањам, музика стварно свира. Наша музика! Весник наде и радости! Ослушкујем: музика свира нашу народну химну. Свира музика, а војници шапућу: ’Боже правде, Ти што спасе од пропасти досад нас…’ Надошла у мени снага, усправила сам се, гледам небо, хтела бих да викнем: хвала Ти, Боже… Српско племе није изгинуло, не да се Србија, њена деца, ево, на овом острву смрти и у коло се хватају…”

Бомбаш и јуришник Милунка Савић, у саставу Топлич ког гвозденог пука, учествовала је у борбама на Солунском фронту. Реконструција њеног борбеног пута од 1916. до 1918. године када је пробијен Солунски фронт, још увек је непотпуна јер нема поузданих података, сем разних написа послератних аутора који су описивали важне детаље на основу њених послератних прича и из других извора. Међутим, званична историјска истина казује да је Милунка Савић била део борбеног строја који је водио тешке и исцрпљујуће борбе током четворогодишњег постојања Солунског фронта.

Прави завршетак Првог светског рата био је 28. јуна 1919. када је потписан Версајски мировни уговор. Милунка Савић, добровољац и бомбаш јуришног одељења Другог топличког гвозденог пука „Књаз Михаило” победоносно је ушла у своју отаџбину – Србију. У тешким и исцрпљујућим бојевима од 1912. до 1918. године, задобила је и преболела четири тешке ратне ране, мушко
војничко одело носила је пуних седам година. Исцрпљена и уморна, али срећна и радосна, прихватила је у миру прву војну службу у Сарајеву, где је 1919. године демобилисана у чину наредника српске војске.

МИЛУНКА – ВИТЕЗ КАРАЂОРЂЕВЕ ЗВЕЗДЕ

Милунку Савић, добровољку – наредника Прве чете, Трећег батаљона Другог топличког пешадијског гвозденог пука „Књаз Михаило”, високо су ценили српски и савезнички команданти. У чин каплара произведена је у Другом балканском рату. За одлучност у јуришу, храброст и умешност у бомбашким акција на челу своје групе у борбама 1914. године и на Солунском фронту унапређена је у чин поднаредника, а потом и у чин наредника.За ратне заслуге на бојном пољу одликована је највишим српским и савезничким ратним орденима. Златну медаљу за  раброст „Милош Обилић” добила је 1915. године за исказану храброст у тешким борбама 1914. године.

Извор: Милунка Савић – Витез Карађорђеве звезде и Легије части