Тријанонски споразум

Тријанонски споразум или диктат?

На данашњи дан, 4. јуна 1920. године, званично је усвојен документ који ће по месту потписивања у историји остати упамћен као Тријанонски мировни споразум. Њиме је званично завшрен рат сила Антанте са новонасталом републиком Мађарском и заједно са сличним уговорима из Версаја (са Немачком), Сен Жермена (са Аустријом) и из Неија (са Бугарском) он представља целину, односно напор представника сила Антанте да скроје нови, безбеднији и праведнији међународни поредак након Првог светског рата.

Међутим, од момента када су ти уговори обелодањени (период 1919-1920) па све до данас они представљају контроверзну тему. Да ли се са њима покушао изградити нови и праведнији систем или они представљају сурову казну за поражене Централне силе и њихове наследнице?

То питање поставило се одмах по доношењу тих докумената и не изненађује да је још увек актуелно. Да бисмо на њега одговорили морамо најпре разумети контекст у којем су мировни споразуми донети, на који начин су они одступали од основних покретачких идеја Версајске мировне конференције и какве су последице имали.

Полазна основа Версајске конференције као и читавог система који је из ње проистекао, била је у чувених Четрнаест тачака америчког председника Вудроа Вилсона који се залагао за следеће: 1. начело јавне дипломатије; 2. начело равноправности свих народа; 3. начело самоопредељења; 4. начело одређивања стратегијских (или природних) граница; 5. начело виталног економског интереса; 6. начело историјског права. Ови идеали, иако су били присутни у решавању спорова, ипак, често су били потискивани у други план, а неретко и потпуно искључени. Због тога је Чедомир Попов у праву када каже да је: „Версајски мир имао исто тако империјалистички карактер као што га је имао и рат који је њиме завршен.“ О чему се заправо ради?

 

„Не, не, никад!“

Мађарска штампа и пропаганда по доношењу Тријанонског мира

Тријанонски мир, конкретно, озваничио је уједињавање Хрватске, Славоније, Међумурја и Прекомурја, Бачке и делова Баната и Барање са Краљевином СХС; признао је уједињење Словачке са Чешком и у нову државу укључио и Прикарпатску Украјину; прихватио је укључивање Трансилваније и дела Баната у састав Румуније. Уговор је такође лишио Мађарску сваког права на Ријеку, ограничио јој је војну силу на 35.000 људи и забранио јој општу војну обавезу и поседовање тешког наоружања.

 

Било је одлучено, најзад, да Мађарска плати ратну одштету победничким земљама, али је одређивање висине те одштете препуштено Репарационој комисији. По одлукама овог уговора, супротно основним принципима Версајске конференције, 3.5 милиона Мађара нашло се ван граница матице; Мађарској су наметнуте неправедне и дискриминаторске обавезе, без обзира на то што је положај мањина у Угарској до 1918. године био далеко тежи и неправеднији но што је био положај Мађара у новонасталим државама након Првог светског рата. Међутим, треба истаћи да није проблем само у одлукама Конференције као таквима, него о начину на који су оне донете.

Делегације побеђених страна нису имале право да изнесу своје ставове, уложе протесте на унапред донете одлуке, већ су имале једино могућност прихватити издиктиране услове мира или наставити рат. У оба случаја следио је тежак психолошки и политички пораз.

„Ово није мир. Ово је примирје на двадесет година.“ – Фердинанд Фош о Версајском миру

Фундаментални проблем новог међународног система насталог у Паризу, чији је Тријанонски мир огледало, на маестралан начин анализирао је Хенри Кисинџер који је уочио да је Версајски мировни споразум наметао: „Сувише оштре казна да би могао послужити као основа за помирење, и сувише је садржао осветољубивости да би могао да задржи Немачку од напора да се освети…“

По његовом мишљењу:

„Традиционална дипломатија донела је столеће мира (период од Бечког конгреса до Првог светског рата – Н. Б.) у Европу захваљујући међународном поретку у којем су на суптилан начин уравнотежени елементи моћи и легитимности. У последњем кварталу тог столећа равнотежа се променила у том смислу што се више ослањала на елементе моћи и силе. Они који су израдили Версајски споразум обрнули су правац кретања уназад, на компоненту легитимности, успостављајући међународни поредак који би се могао одржати још само апеловањем на заједничка начела – јер су елементи моћи и силе игнорисани или препуштени хаосу.“

Сличног је мишљења, иако не из истог разлога, и један од директних учесника рата, аустроугарски генерал Алфред Краус који је у својим мемоарима забележио следеће:

„Уговори Версајског, Сен Жерменског и Тријанонског мира показали су колико су поборници човечности, права самоопредељивања и вечног мира одступали од стварности ових начела, која су они злоупотребљавали ради обмањивања света… Уговори о миру не представљају ништа друго но продужење рата против немачког народа који је немоћан, а у циљу да се за сва времена уништи самосталност, јединство и привредна моћ овог народа.“ Поред тога, генерал злослутно предвиђа: „Ми данас – почетак јуна 1922. – стварно стојимо ближе једном рату, који би могао да се претвори у пожар света, но што мисле многи безазлени немачки политичари који не знају да расуђују.“

Дакле, Тријанонски споразум у себи крије све оне елементе који су стојали иза саме Конференције мира. Као што смо истакли он је истовремено наметао сувише оштре казне, а остављао сувише простора да се оне не испуњавају да би могао да послужи као основа за дугорочни мир.

 

Почетак Другог светског рата, сврставање фашистичке Мађарске на страну Сила осовине, мађарска окупација Бачке и зверства почињена на територији Србије то и показују. Овакав развој догађаја није резултат само историјског тренутка него је и плод дубоког незадовољства које се таложило годинама. Мађарска је Тријанонски споразум сматрала диктатом из простог разлога што на њеном примеру нису испоштоване основне одредбе и покретачки мотиви Версајске мировне конференције, без обзира на то што мађарске власти током постојања Аустроугарске нису биле спремне да другим мањинама дају или гарантују иста права која су сами потраживали након рата.

Други разлог зашто су побеђене државе целокупни Версајски систем сматрале диктатом је заправо оправдан и на њега је Кисинџер указао. Док су након Наполеоновских ратова европске силе биле спремне да укључе Француску у нови међународни поредак, исто нису биле спремне да учине након Великог рата са Немачком, Аустријом или Мађарском. Делегације тих држава нису чак ни учествовале на Конференцији мира, нису имале ни право гласа већ су им услови примирја издиктирани и остављени на вољу – прихватити их значило би национално понижење; одбити их значило би наставити унапред изгубљен рат.

Побеђене државе нису биле спремне ни на једно ни на друго, стога се дошло до потпуно амбивалентног става – трпљења наметнутог мира, без воље да се било које његове одредбе испоштују. Да ли су се оне могле поштовати сасвим је друго питање.

Са друге стране, целокупан систем је пропао јер ни силе победнице нису биле сасвим сигурне шта им је чинити, нити су у тренутку доношења одлука биле свесне шта су заправо учиниле. Парадоксално је да је Немачка из рата у геополитичком смислу изашла снажнија него што је у рат ушла. Исходом рата и одлукама у Версају на њеним источним и јужним границама нестале су велике царевине (Русија и Аустроугарска) и настао је читав низ од Немачке мањих и далеко слабијих држава које нису могле да је задрже уколико би се она одлучила да поврати оно што је одлукама Конференције изгубила.

Када је у самој Немачкој сазрела одлучност да се разбију „версајски окови“ нико није био спреман или способан да је у томе спречи – Велика Британија јер више није могла да игра своју стару историјску улогу тега који одржава равнотежу; Француска јер је била изморена и психолошки несигурна да би могла да се супротстави Немачкој; Совјетски Савез јер је и сам био заинтересован да се у Европи изврши ревизија граница.

Списак немачких савезника у Другом светском рату открива једну несрећну чињеницу – анектирана Аустрија, распарчана Чехословачка, Италија, Мађарска, Румунија и Бугарска – готово све су на неки начин оштећене или геополитички недовољно обезбеђене одлукама Мировне конференције у Версају.

Тако је свет уместо да 1919. године спречи ново крвопролиће заправо, како је то пророчки приметио генерал Фош, уместо мира добио само „двадесетогодишње примирје“. Ова грешка исувише скупо ће бити плаћена.