4. фебруар

(Чево, 18. фебруар 1866 — Београд, 4. фебруар 1927)

Рођен је 18. фебруара 1866. године на Чеву у Црној Гори, од оца сердара Станка, сенатора и члана Великог суда, и мајке Марице Мрваљевић.
Основну школу завршио је на Чеву. Пре поласка у Италију био је на школовању на Цетињу, где је на приправничком курсу, између осталог, учио и италијански језик.
У Италији је завршио Војну академију. У класи је био други по рангу и за награду је добио сабљу.
Године 1903. започиње рад у Војном министарству и врло брзо је реорганизовао целокупну црногорску војску.
1908. године, за време анексионе кризе, као најискренији представник заједничке сарадње Црне Горе и Србије, послат је као књажев изасланик у Београд, с одрешеним рукама, и склопио је са Српском владом споразум о националном ослобођењу.

Балкански ратови

Као командант Источног одреда у Првом балканском рату 26. септембра 1912. године заузео је Мојковац, освојио Беране (и због тога одликован Обилића медаљом). Победоносно је ушао у Пећ и Патријаршију 17. октобра, затим у Дечане и Ђаковицу. По завршеним операцијама у Санџаку и Метохији, позван је с војском на Скадар, где је с тешком муком, по великом невремену, због ког је остао без готово целокупне ратне опреме, успео да пређе Богићевицу. При опсади Скадра именован је за начелника штаба Врховне команде. Председник-министар и министар војни постао је 25. априла 1913. године .
Био је делегат Црне Горе на Конференцији мира у Букурешту 22. јула 1913. године.

Први светски рат

Сердар Јанко формира најјачу формацију у црногорској војсци – Санџачку формацију. Санџачка војска је успела да пуних годину дана држи фронт на Дрини, од Шћепан-поља до Вишеграда. 18. октобра 1915. године одбија пробоје непријатеља на Рудо и Вишеград. Да би олакшао одступање Прве српске армије води крваве борбе и задржава непријатеља док српска армија одступа низ долину Ибра. Вукотић јавља да је све учинио „што човјек може” да спречи надирање непријатеља преко Јавора. У току одступања српске војске од Јавора до Скадра, Вукотићеве трупе сталном борбом је штите, све до Мојковца, где је непријатељ прикупио јаке снаге с намером да продре у Стару Црну Гору, а пошто није успео, повукао је све трупе, железницом их пребацио у Боку и отуда навалио на Ловћен.
Именован је за команданта свих заштитних трупа црногорске војске 1. јануара 1916. године. По окупацији, интерниран је у Аустрију.

Сусрет генерала Јанка Вукотића и војводе Петра Бојовића

Период после Првог светског рата

Године 1919. примљен је у југословенску војску. У чин армијског генерала унапређен је 1. децембра 1926. године. Члан Војног савета био је од 26. јануара до 4. фебруара 1927. када је и умро.

Сахрањен је како доликује таквом војсковођи, уз све почасти.

Додатно:

Капитулација Црне Горе у Првом светском рату

Тадашња Црногорска влада, под председништвом Лазара Мијушковића, понудила је Аустроугарској влади мир 13. јануара 1916. године јер је непријатељ заузео све стратешке тачке земље. Након што је пуковник Пешић напустио Црну Гору, Вукотићу оставља дужност начелника Штаба. Вукотић је одмах, по одобрењу краља Николе, издао наређење читавој црногорској војсци да одступа правцем на Подгорицу, одакле би преко Скадра стигли у Албанију. Покушао је да осигура повлачење војске, али није успео. Краљ Никола отпутовао је из Подгорице 19. јануара у Скадар, а 20. јануара из Скадра даље. Исте вечери наступиле су аустроугарске чете, ни од ког несметане, уз реку Бојану, а други дан, 21. јануара ушле у Скадар и тако им пресекле једини могући излаз. Краљ је напустио државу, али он није желео да бежи и напусти војску већ је остао и заробљен је од стране аустроугарске војске.

Извор: Јанко Вукотић, УСПОМЕНЕ ИЗ ТРИ РАТА